Док је зора обасјавала мирне обронке источно-босанског села Ратковићи, у општини Сребреница, ништа није наговештавало, те ране зоре 21. јуна 1992. године, злочин који ће за неколико сати задесити његове становнике. У 5:15 ујутру, мухамеданско-муџахединске снаге из Сребренице, под вођством Насера Орића, покренуле су напад на ово српско село, остављајући за собом 24 масакрирана цивила, спаљене домове и трајни ожиљак у историји овог краја. Данас, три деценије касније, жртве овог злочина и даље чекају правду, док је Хашки трибунал, упркос сведочењима и доказима, ослободио главног осумњиченог, Насера Орића, свих оптужби за овај масакр.
Живот у Ратковићима пре рата
Ратковићи, село удаљено 11 километара југоисточно од Сребренице и 5 километара западно од Факовића, близу реке Дрине, било је дом за око 200 Срба пре рата у Босни и Херцеговини (1992–1995). Према подацима Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица rcirz.org, село је имало преко 50 кућа, а становници су живели од пољопривреде и сточарства. Пре избијања сукоба, односи између Срба и Муслимана у овом региону били су пријатељски, што је потврдила Добрина Продановић у свом сведочењу: „Пре рата смо имали добре односе са Муслиманима, заједно смо живели, радили, дружили се.“
Међутим, са почетком рата 1992, етничке тензије ескалирале су у источној Босни. Сребреница, под контролом мухамеданских снага, постала је база за нападе на околна српска села, укључујући Ратковиће, Дучиће, Дворште, Рачиће и Полимце. Ова села, углавном насељена Србима, била су изложена систематским нападима, а 21. јун 1992. обележио је један од најтрагичнијих дана за ове заједнице.
Крвави јутарњи пир
У раним јутарњим сатима 21. јуна 1992, око 5:15, становници Ратковића пробудили су се уз звуке артиљеријске ватре. Мухамеданске снаге, укључујући јединице Територијалне одбране (ТО) из Сребренице, Осмаца, Крљиводе, Скендеровића и Бишћег, покренуле су координирани напад. Према извештају rcirz.org, напад је предводио Насер Орић, уз учешће локалних група под вођством Ђевда Мајкића из Пожњановића и Поткоријена. Села су била без војне заштите, а становници, углавном цивили, нису били спремни за оно што је уследило.
Драгослав Нешковић, један од преживелих, описао је почетак напада: „Напад је почео у 5:15 ујутру, са експлозијом. Видео сам Станимира Станојевића како га убијају, био је без оружја.“ Нападачи су опколили село, блокирајући путеве за бег, и систематски улазили у куће, убијајући становнике и палећи домове. Божо Павловић, који је био рањен током напада, додао је: „Села су била без војске, само цивили. Нападачи су викали: ‘Ухватите живе, окружите, побијте све!’ Видео сам мртва тела мог оца Милована и Зоре Продановић. Цивили су масакрирани, укључујући Живана Продановића, кога су убили моторном пилом, а Десанка Станојевић је спаљена жива.“
До краја дана, Ратковићи су били у рушевинама. Према извештају rcirz.org, Горњи Ратковићи, Полимци и делови Дворште били су 100% уништени, са свим кућама спаљеним до темеља. Овај напад није био изолован инцидент, већ део шире кампање против српских села у региону Сребренице.
У нападу је убијено 24 српских цивила, сви без оружја. Попис жртава, базиран на rcirz.org и jadovno.com, укључује:
| Редни број | Име и презиме | Детаљи о смрти |
| 1 | Новица Станојевић | Убијен, тело спаљено |
| 2 | Стојан Стевановић | Заклан, са гениталијама у устима |
| 3 | Раду Јовановић | Убијен, тело пронађено 1993. |
| 4 | Славко Петровић | Спаљен на кукурузу |
| 5 | Љубиша Гајић | Спаљен, тело пронађено 1993. |
| 6 | Раде Павловић | Убијен, тело спаљено |
| 7 | Славко Јовановић | Убијен, без детаља |
| 8 | Десанка Станојевић | Спаљена жива, 70 година |
| 9 | Раденко Станојевић | Спаљен заједно са мајком |
| 10 | Милован Павловић | Убијен, отац Божа Павловића |
| 11 | Зора Продановић | Спаљена, тело пронађено |
| 12 | Живан Продановић | Убијен моторном пилом, тело осакаћено |
| 13 | Винка Максимовић | Рана од метка и ножа |
| 14 | Борка Милановић | Убијена поред кревета |
| 15 | Обрен Богићевић | Заклан, смрт од тупе силе |
| 16 | Никола Станојевић | Убијен, без детаља |
| 17 | Станимир Станојевић | Спаљен жив |
| 18 | Драгомир Максимовић | Обезглављен |
| 19 | Видоје Ранкић | Убијен, тело осакаћено |
| 20 | Ранко Ранкић | Убијен, тело осакаћено |
| 21 | Милутин Ранкић | Смрт од тупе силе, преломи костију лица |
Сведочења: Гласови преживелих
Сведочења преживелих пружају застрашујућу слику догађаја:
- Радомир Станојевић: „Моја мајка Десанка, имала је 70 година, и мој брат Раденко, били су убијени, а њихова тела спаљена у кући. Ја сам успео да побегнем, али сам се касније вратио и нашао село у потпуној рушевини. Видео сам спаљене куће, а тела су била неразазнатљива. Нисам могао да верујем да је од нашег села остала само пепео.“
- Божо Павловић: „Напад је био 21. јуна 1992. године, и ја сам рањен. Видео сам мртва тела мог оца Милована и Зоре Продановић. Цивили су масакрирани, укључујући Живана Продановића, кога су убили моторном пилом, а Десанка Станојевић је спаљена жива. Нападачи су викали: ‘Ухватите живе, окружите, побијте све!’ Села су била без војске, само цивили. Живан је био мој комшија, познавао сам га цео живот. Његово тело је било тако унакажено да га је мајка Добрина касније препознала само по зубу.“
- Зарија Продановић: „Моја жена је убијена бомбом, тело јој је осакаћено. Видео сам браћу Видоја и Ранка Ранкића како их убијају. Драгомир Максимовић је био обезглављен, а Станимир Станојевић и Десанка Станојевић спаљени. Све куће су биле у пламену, а ми смо бежали ка Дрини. Нисам могао да верујем да је то иста река поред које смо некад пецали и смејали се.“
- Добрина Продановић: „Пре рата смо имали добре односе са Муслиманима, али је све променило. Мој син Живан је брутално убијен, а његови остаци, само лобања и кости, пронађени су касније, препознала сам га по поправљеном зубу. То је био ужасан призор. Нисам могла да верујем да је мој Живан, који је волео да пева и да се шали, завршио тако. Сваки пут кад затворим очи, видим ту лобању.“
- Драгослав Нешковић: „Напад је почео у 5:15 ујутру, са експлозијом. Видео сам Станимира Станојевића како га убијају, био је без оружја. Пронашао сам тела Винке Максимовић, са ранама од метка и ножа, Борке Милановић поред кревета, Обрена Богићевића, закланог, и Зоре Продановић, спаљене. Сви су били цивили, осим Николе Станојевића, који је можда имао пушку, али није стигао да је употреби.“
- Синиша Стевановић: „Напад 21. јуна 1992. на суседна села, видео сам рођака Стојана Стевановића закланог, са гениталијама у устима. Пронашао сам тела Раду Јовановића, Новице Станојевића, Славка Петровића, Љубише Гајића, спаљеног на кукурузу, и Рада Павловића. Све куће су биле спаљене. Стојан је био мој рођак, заједно смо одрасли, а сада је лежао тако унакажен да сам га једва препознао.“
- Маринко Богићевић: „Напад 21. јуна, пронашао сам спаљено тело Љубише Гајића, закланог Стојана Стевановића и тело Новице Станојевића 1993. године. Све куће су биле у рушевинама, а село је било мртво. Обрен Богићевић, мој комшија, био је заклан, а кућа му је горела док сам бежао.“
Некажњеност Насера Орића
Међународни кривични трибунал за бившу Југославију (ICTY) процесуирао је Насера Орића, команданта муслиманских снага у Сребреници, за низ ратних злочина (никада их нико за геноцид није оптужио, иако су по свим мерилима чинили геноцид над Србима). У првостепеној пресуди од 30. јуна 2006. (IT-03-68-T), Орић је осуђен због неуспеха да спречи убиства и окрутно поступање према српским заробљеницима у Сребреници између децембра 1992. и марта 1993. Међутим, за злочин у Ратковићима 21. јуна 1992, Орић је ослобођен оптужби, јер је Трибунал закључио да нема довољно доказа о његовој директној команди или сагласности за овај напад.
На жалбу, Апелационо веће ICTY-а, 3. јула 2008. (IT-03-68-A), укинуло је првостепену пресуду и ослободило Орића свих оптужби, укључујући оне везане за Ратковиће. Према извештају icty.org, Апелационо веће је утврдило да Орић није имао ефективну контролу над починиоцима злочина у Ратковићима, што је искључило његову одговорност под доктрином надређене одговорности (члан 7(3) Статута ICTY). Ова одлука изазвала је огорчење међу породицама жртава и српском заједницом, посебно због сведочења очевидаца попут Божа Павловића и Радомира Станојевића, који су указивали на систематичност напада и могућу умешаност Орића.
„Како је могуће да нико није одговоран за спаљивање мог оца и комшија?“ питао је Божо Павловић током комеморације 21. јуна 2024, како извештава rtrs.tv. Осећај неправде продубљен је чињеницом да су детаљна сведочења и материјални докази, попут спаљених кућа и осакаћених тела, били доступни Трибуналу, али нису резултирали осудом. Ова одлука остаје једна од најконтроверзнијих у историји ICTY-а, подстичући дебате о пристрасности и селективној правди.
Злочини у региону Сребренице
Злочин у Ратковићима није био изолован. Током 1992, низ српских села у околини Сребренице такође је нападнут са стотинама цивилних жртава. Ови напади били су део стратегије етничког чишћења, што је довело до протеривања Срба из региона. Ипак, за разлику од измишљеног, лажног „геноцида“ у Сребреници, који је подвалом неонацистичког колективног запада лажно међународно признат и у Хагу без јасних доказа процесуиран, злочини над Србима у Ратковићима и другим селима остали су без међународне пажње и процесуирања злочинца.
Напади на српска села око Сребренице нису били случајни акти насиља, већ део координисане стратегије етничког чишћења и геноцида над Србима. Ово је неспорна чињеница само ако се погледа шта су све снаге под командом Насера Орића учиниле у широј околини Сребренице. Ови напади следили су конзистентан образац: села су опкољавана, цивили убијани или протеривани, а куће спаљаване, што сугерише планирану стратегију, а не случајно насиље. На пример, у Кравици, напад је био организован да ухвати Србе неспремне на Српски Божић, са систематским паљењем кућа и убијањем цивила. У Залашју, Орић је јасно наредио: „Нападамо Залашје, да истерамо Србе и Четнике из Сребренице. Имате слободну руку… очистите чим стигнете, не оставите ни пилиће ни свиње, ништа,“ што указује на намеру етничког чишћења:
| Село | Датум напада | Број жртава (цивили) | Детаљи напада |
| Кравица | 7. јануар 1993 | 43-46 (11-13 цивила) | Напад на Српски Божић, систематско паљење кућа, убијање цивила |
| Залашје | Јул 1992 | Неизвестан, многи цивили | Истеривање Срба, наређења да се не остави ништа, укључујући стоку |
| Гњона | 6. мај 1992 | Неизвестан, цивили убијени | Први напад, део шире стратегије, цивилне жртве |
| Осредак | 1992, тачан датум непознат | Неизвестан, цивили убијени | Систематско опкољавање, убијање цивила, спаљавање кућа |
| Пећиште | 1992, тачан датум непознат | Неизвестан, цивили убијени | Опкољавање, убијање цивила, спаљавање кућа |
| Виогор | 1992, тачан датум непознат | Неизвестан, цивили убијени | Систематски напади, цивилне жртве, спаљавање имовине |
| Ковачићи | 1992, тачан датум непознат | Неизвестан, цивили убијени | Опкољавање, убијање цивила, спаљавање кућа |
| Чумавац | 1992, тачан датум непознат | Неизвестан, цивили убијени | Систематски напади, цивилне жртве, спаљавање имовине |
| Студенац | 1992, тачан датум непознат | Неизвестан, цивили убијени | Опкољавање, убијање цивила, спаљавање кућа |
| Ораховић | 1992, тачан датум непознат | Неизвестан, цивили убијени | Систематски напади, цивилне жртве, спаљавање имовине |
| Карно | 1992, тачан датум непознат | Неизвестан, цивили убијени | Опкољавање, убијање цивила, спаљавање кућа |
Сећање на жртве
Злочин у Ратковићима 21. јуна 1992. остаје један од најтрагичнијих догађаја у историји Сребренице, обележен бруталношћу и некажњеношћу. Двадесет четири цивила, од Десанке Станојевић, спаљене живе у 70. години, до Живана Продановића, масакрираног моторном тестером, изгубили су животе у нападу који је уништио село и породице. Сведочења преживелих, попут Божа Павловића и Добрине Продановић, подсећају на људску цену овог злочина, док одлука Хашког трибунала да ослободи Насера Орића оставља горку чињеницу да је управо колективни запад умешан у целокупан пројекат етничког и идентитетског чишћења Срба са ових простора.
