Нови председник ФЕД-а ће се вероватно наћи под притиском структурних фактора који доводе до нефункционалности централне банке.
Аутор: Дејвид Брејди
Кевин Ворш је у мају постао 17. председник Федералних резерви и одмах је добио одговорност да решава проблем растуће стопе инфлације, нарушеног угледа институције и све већег биланса стања. Ипак, Ворш делује оптимистично. На својој првој конференцији за новинаре приметио је да „недавна прошлост не мора бити увод у будућност“.
„У свакој институцији, промена руководства представља природну и правовремену прилику да се поново потврди њена мисија, преиспитају постојеће праксе и размотри да ли те праксе на најбољи начин остварују наше циљеве“, рекао је. Иако није користио тако бомбастичну реторику као Пит Хегсет, који у Министарству рата говори о „окончању рата против ратника“, Ворш на сличан начин најављује амбициозан реформски подухват у централној банци Сједињених Америчких Држава.
Он је представио план за формирање пет радних група које ће истражити кључне области деловања ФЕД-а, а поновио је и оно што председници Федералних резерви говоре још од самог оснивања институције: „Овај комитет ће обезбедити стабилност цена.“
Ворш је свакако доказао да је заговорник оштре борбе против инфлације, што је покренуло бројне расправе о томе да ли ће снизити каматне стопе (како то председник жели) или их повећати како би се изборио са инфлацијом. Вреди, међутим, напоменути да су његове критике централне банке у прошлости биле далеко више усмерене на институционална питања. Ворш се залагао за смањење биланса стања Федералних резерви, чије је ширење назвао „ширењем мисије“ у области фискалне политике. Током врхунца политике квантитативног попуштања, критиковао је ФЕД због тога што је у економију одједном убризгао хиљаде милијарди долара. Ворш очигледно жели стварне промене. Али сама природа механизма којим сада управља чини мало вероватним да ће успети да избегне устаљени начин функционисања.
Можда је највећа сенка која се надвија над Федералним резервама њихов однос са Белом кућом. Након недавног исхода случаја „Трамп против Кук“, у којем је Врховни суд потврдио историјску и јединствену слободу Федералних резерви од мешања извршне власти, као и очигледне жеље председника да диктира политику ФЕД-у, а да не помињемо његове истраге против бившег председника ФЕД-а Џерома Пауела, питање независности централне банке постало је све сложеније.
Ворш је, и као кандидат и као председник ФЕД-а, поновио своју приврженост независности централне банке, истовремено износећи ограде које би могле да задовоље његовог надређеног. Током саслушања пред Одбором Сената за банкарство, на пример, рекао је да је „независност монетарне политике од суштинског значаја“, али и да се та независност „заслужује“ испуњавањем јасно дефинисаних циљева. Међутим, страховања да би Ворш могао превише да се повинује Белој кући можда су неоправдана. Ниједан закон изричито не налаже „независност Федералних резерви“. У свом савременом облику, овај прерогатив је заправо почео да се развија 1951. године, Споразумом између Министарства финансија и ФЕД-а, којим је окончана координација одлука о каматним стопама.
Али овај необавезујући споразум није спречио председнике да покушавају да утичу на доношење одлука Федералних резерви. „Кенеди је уживао ’одличну сарадњу’ са ФЕД-ом и предлагао да председник ФЕД-а постане фактички члан председниковог кабинета — потез који је [тадашњи председник ФЕД-а] Мартин подржавао!“, рекао је за The American Conservative Џонатан Њумен, сарадник за истраживања Хенрија Хазлита на Институту „Мизес“. „Постоје сведочанства о физичком сукобу између Линдона Џонсона и Мартина… јер је Џонсон желео експанзивнију монетарну политику како би финансирао рат у Вијетнаму и програм ’Великог друштва’.“
Ни то, међутим, није била једносмерна улица. Њумен истиче да је Џон Ф. Кенеди поново именовао Мартина јер се сматрало да је спреман да прилагоди своју политику економским мерама администрације. Кенеди је, приликом објављивања Мартинове поновне номинације, напоменуо да је „од суштинског значаја да постоји однос узајамног поверења и сарадње између Федералних резерви, економских институција администрације, посебно министра финансија, и председника“.
Александар Салтер, професор економије на Технолошком универзитету у Тексасу, такође указује на то да су Федералне резерве, основане Законом о Федералним резервама из 1913. године, према самом закону подложне политичкој контроли. ФЕД одговара Конгресу, који је стотинама пута мењао тај закон, одређује његове мандате и потврђује или одбацује кандидате за Управни одбор.
Одлука суда у случају „Трамп против Кук“ изгледа да пружа посебну заштиту овим гувернерима од смењивања од стране извршне власти. Међутим, Салтер напомиње да што више Федералне резерве
„усмеравају кредите и залазе у област фискалне политике, то мање смисла има таква заштита. Када је Врховни суд недавно проширио контролу председника над савезним службеницима, направио је изузетак за ФЕД, позивајући се на историју и необичну квазиприватну структуру ФЕД-а. Искрено, то је изузетак који тек треба да пронађе принцип који га оправдава.“
Дакле, без обзира на то какав ће бити однос између Ворша и Трампа, он ће се вероватно кретати у оквирима уобичајених односа између председника ФЕД-а и извршне власти. Али да ли би радикалније промене ипак могле да проистекну из саме Воршове реформске агенде?
Ворш је обећао да ће његове радне групе предводити реформе у централној банци у пет кључних области: комуникације, које је већ променио окончањем унапред усмерених смерница; биланс стања, чијем се проширењу дуго противио; извори података, занимљив додатак; продуктивност и радна места, што јасно има у виду импликације вештачке интелигенције; и оквири инфлације, за које се може замислити да ће имати монетаристички заокрет.
Све ово има за циљ да се реши кључни проблем у Федералним резервама, посебно њихов неуспех да укроте инфлацију и скретање са своје законске мисије ка тежњама попут заговарања климатских промена, ДЕИ и фискалне доминације. Чини се да Ворш жели да води разговор попут оног који је требало да се одржи у области спољне политике на крају Хладног рата: „Можемо ли поново бити нормална централна банка?“
Да ли се „нормална централна банка“ чак и значајно разликује од понашања које је предузела у претходне две деценије? С правом бисмо могли да се питамо да ли је сврха система – у овом случају Феда – оно што он заправо ради. А оно што је ФЕД урадио јесте да није испунио своје законске обавезе.
Већина данас је свакако свесна неуспеха Феда да обузда инфлацију почев од 2021. године. Централна банка је одбацила ову инфлацију као „пролазну“ све док Џером Пауел није прошао кроз кључне фазе својих саслушања о реноминацији, када је почела да се бави проблемом раста цена – чинећи Џерома Пауела занимљивим избором за белог витеза за независност централне банке.
Неуспех у испуњавању циљева који су му задати законом изгледа да је константан тренд. „Конгрес је рекао Феду да обезбеди стабилне цене. Од 1790. до 1913. [године када је Фед основан] долар је прилично добро држао своју вредност“, објаснио је Солтер за TAC. „Корпа робе која је на почетку тог периода коштала 100 долара на крају је коштала око 108 долара. До 2008. године иста корпа је коштала отприлике 2.400 долара. Дубљи проблем је што је Фед сам одлучио да „стабилне цене“ значе инфлацију од два процента заувек.“
Али Фед је наишао на нове области мисије док није успео да се избори са инфлацијом. Већина је упозната са његовим уплетом, заједно са већином корпоративне Америке, у DEI и климатској политици, али доследнији су били подухвати у фискалној политици.
Механизам избора ФЕД-а дуго је био куповина и препродаја трезорских обвезница и записа, куповина од банака по избору – такозваних „примарних дилера“ – и убризгавање резерви на тржиште. Али његов биланс стања је драматично порастао последњих година, убрзавајући се након финансијске кризе.
Када ФЕД купује трилионе долара трезорских обвезница (као што је то чинио од 2009. године), то врши притисак на смањење каматних стопа трезора. То, заузврат, смањује трошкове задуживања за савезну владу, што Вашингтону чини далеко лакшим задуживање уместо директног опорезивања за финансирање своје потрошње. Такво ублажавање пумпа нови новац у банкарски систем и врши притисак на повећање цена. Када ФЕД поново подигне каматне стопе како би се борио против ове растуће инфлације, то чини задуживање савезне владе скупљим и стога се порези морају повећати или дуг рефинансирати. Дуг се рефинансира по вишим каматним стопама, што повећава трошкове задуживања док не достигнемо пројекцију Конгресног буџетског бироа да ће отплата камата на дуг, заједно са трошковима социјалних осигурања, потрошити све државне приходе до 2036. године.
Ако се ФЕД одлучи за борбу против инфлације уместо да омогући даљу потрошњу, каматне стопе ће порасти и нагризати билансе стања банака које су куповале државни дуг по вештачки ниским каматним стопама. Али банкарски систем, који је дуго био предмет заштите Феда, може бити поткопан. Стога централна банка има подстицај да смањи каматне стопе, штампа нови новац и дозволи да инфлација цена буде неконтролисана како не би поткопала банкарски систем.
Ворш можда жели да се супротстави тренду ширења биланса стања, али свако драстично или значајно смањење ће извршити притисак на банкарски систем којим би ФЕД могао бити приморан да се позабави. Стога је мало вероватно да ће доћи до значајних промена у политици биланса стања ФЕД-а. Драстична промена потребна да би се постигао ефекат који мање посвећен председник или одбор Феда не би одмах преокренуо била би превише драстична и политички непопуларна.
У међувремену, радне групе које је Ворш основао вероватније ће се петљати по маргинама него што ће спровести фундаменталне промене. Радне групе се лако могу поништити под следећим председником Федералних резерви (ако их Управни одбор уопште даље имплементира). Ворш, иако има предност што је портпарол ФЕД-а након састанака Федералног комитета за отворено тржиште (FOMC), има само један глас у одбору.
Промене у коришћењу података могу се лако преокренути. Током већег дела историје Федералних резерви, одбор је разматрао „М2“, како се најчешће назива мера новчане масе, као део свог одлучивања. Тек под Аланом Гринспаном, овај агрегат је децентрализован у корист других извора података. Ако Ворш поново усвоји ову меру, његов наследник би је могао подједнако лако одбацити.
„Оно што један председник уради, други може да поништи“, рекао је Салтер за TAC, „Најбоље чему се можемо надати без правила јесте да Ворш толико промени културу Федералних резерви на позитиван начин да будући председници сматрају да је у њиховом интересу да наставе Воршовим путем.“
Њуман је био много песимистичнији:
„Зависност од података“ Федералних резерви само им даје технократски изглед – чини да изгледа као да тим стручњака пажљиво анализира податке како би информисао и водио ефикасну и објективну политику. По мом мишљењу, монетарна политика је по природи искривљујућа и никада не може бити „објективна“, чак и ако наводе податке или неко правило политике.
Одлука председника да следи одређено правило политике не обавезује институцију на било који одређени пут у будућности. У ствари, практична реалност фискалне политике ствара раскрсницу на путу за будуће централне банкаре да бирају између борбе против инфлаторних притисака или дозвољавања ерозије банкарског система којем служи.
Једино право решење било би обавезати централну банку законом, изменама Закона о Федералним резервама како би се утврдили јаснији циљеви и посебно забраниле врсте радњи које угрожавају остваривање тих циљева. Мало је вероватно да ће се то догодити. Обе политичке странке имају све подстицаје да преузму контролу над способношћу централне банке да делује са „дискрецијом“ како би им омогућила избор политика.
Било да је у питању ратовање или социјална помоћ, финансирање државне потрошње путем опорезивања је невероватно непопуларно. Пошто ниједна политичка странка не жели да повећава порезе да би платила своје политике, наши лидери уместо тога бирају да изазов плаћања растућег дужничког терета пребаце на оне који долазе после њих. Стога, они никада неће забранити централној банци да купује државне обвезнице – под маском контроле инфлације и стимулације раста – што ће им омогућити да се даље задужују.
Пошто наши изабрани званичници неће приморати Ворша на то, његови напори за реформу ће вероватно бити ограничени на стављање фластера преко рупе од метка инфлационизма. Ворш би временом могао да открије да ће институција и њена бирократска структура обликовати њега више него што он обликује њу. Уместо да најављује промену режима, његово председавање ће видети наставак уобичајеног пословања.
