Реконструкција дворца Пејачевића започела је у Јарковцима код Инђије, у Србији, са истражним радовима који су отпочели недавно, око јула 2025. године. Радови се изводе у оквиру пројекта обнове овог историјског објекта, а подршку је пружила Покрајинска влада Војводине.У вести се каже следеће: Један од најзначајнијих културно-историјских споменика општине Инђија ускоро ће добити нови изглед. Дворац Пејачевић у Јарковцима, настао крајем 19. и почетком 20. века, налази се у лошем стању, те су започети истражни радови у оквиру пројекта реконструкције. Радове изводи Саобраћајни институт ЦИП, а вредност уговора износи шест милиона динара. Према најавама локалне самоуправе, након завршетка истражних радова, очекује се почетак грађевинских радова на комплетној реконструкцији грађевине, чиме ће постати значајан део културно-туристичке понуде општине Инђија.Вредно је споменути да су претходних година просторије дворца служиле као учионице за основношколце у Јарковцима, док није постао небезбедан, те су деца пребачена у новоизграђени објекат школе. Подршку овој инвестицији општина Инђија добила је од Покрајинске владе.Дворац је вероватно подигнут у другој половини 19. века, везан за грофа Петра Пејачевића и његовог сина Адолфа, који су управљали румским властелинством. Постоје легенде о пореклу имена имања „Моја воља“, повезане са боемским животом грофа и његовом породицом. Након обнове, дворац би требало да постане део туристичке понуде, са могућношћу за културне догађаје и посете.
Дворац Пејачевић у Јарковцима, познат и као Летњиковац Пејачевић или Летњиковац грофа Петра Пејачевића, представља важан део историјског наслеђа Срема и Војводине, са коренима у другој половини 19. века, када је Аустро-Угарска била на врхунцу моћи. Ова грађевина, смештена на имању „Моја воља“ поред Јарковачког језера у општини Инђија, подигнута је између 1850-их и 1880-их година, иако тачан датум изградње није прецизно забележен. Припадао је породици Пејачевић, богатој племићкој династији пореклом из Славоније, која је поседовала бројна имања широм региона, укључујући дворце у Нашицама, Вировитици и Ретфали. Породица је добила племићки статус још у 17. веку, а током 19. века проширила утицај на Срем, где су управљали румским властелинством. Првобитно су имали дворац у центру Руме, који је порушен током урбанизације града у 20. веку, па је летњиковац у Јарковцима постао један од њихових кључних поседа у Србији.
Летњиковац је саградио гроф Петар Пејачевић (рођен 1841. године, умро 1903.), син грофа Ладислава Пејачевића, који је био познат као боем, коцкар и љубитељ лова и природе. Гроф Петар је поседовао тачно 99 пустаре (пољопривредних имања) како би избегао законску обавезу издржавања војске, која би наступила са 100. имањем – ово је била уобичајена пракса међу племићима у Хабзбуршкој монархији. Имање „Моја воља“ било је најмање у његовом поседу, са око 60 јутара земље, и служило је као летња резиденција за одмор, лов и административне послове, попут прикупљања прихода од околних радника и сељака. Грађевина има основу у облику слова „Т“, са приземним дугим крилом и једноспратним попречним делом, димензија приближно 15×15 метара, са зидовима високим 4,1 метар. Фасада је бојена у окер тоновима, карактеристичним за архитектуру Хабзбуршке ере, са терасама окренутим ка језеру које имају три лука и декоративне елементе попут стубова и лукова. Окружен је био вртом са стазама, цвећем, скулптурама и шумарцима, комбинујући урбане (класицистичке) и руралне елементе, што је чинило објекат идеалним за летње боравке. Унутрашњост је укључивала салоне за пријем гостију, спаваће собе и просторије за послугу, са намештајем у стилу бидермајера и сецесије, иако је већи део тога изгубљен током времена.
Са грофом Петром повезане су две главне легенде које додају мистику историји дворца. Прва каже да је гроф, страствени коцкар, једном приликом на тераси летњиковца у коцкању са пријатељима изгубио сва своја имања осим ове пустаре. Тада је његова жена, наводно вештија у игри, села за сто и вратила све по „својој вољи“, дајући име имању „Моја воља“. Друга легенда тврди да је дворац подигнут по жељи грофове болесне ћерке Доре (или ћерке, зависно од варијанте), која је шетала поред језера и тражила да се ту сагради објекат „по њеној вољи“, где би се осећала слободно и код куће. Ове приче, иако можда фолклорне, илуструју боемски живот грофа, који је често боравио овде са породицом, организујући ловове на дивљач у околним шумама и забаве са локалним племићима. До 1906. године, дворац је служио као административни центар за управљање имањем, где су слуге и радници прикупљали ренте и водили евиденцију о усевима и стоци.
Током Првог светског рата и после распада Аустро-Угарске, породица Пејачевић губи већи део утицаја, а имање прелази у руке нових власника. Између два светска рата, у периоду Краљевине Југославије, дворац је претворен у интернат за слепе девојке под покровитељством краљице Марије Карађорђевић, која је подржавала хуманитарне пројекте. У срцу шуме и уз обалу језера, дворац је био сигурно склониште за слепе ученице, опремљен брајовим књигама и прилагођеним учионицама за њихово образовање, захваљујући подршци краљице Марије Карађорђевић. После Другог светског рата, у социјалистичкој Југославији, дворац је национализован и прешао je у власништво државе. Купио га је доктор Костић, локални лекар, који је 1940-их и 1950-их дозидао другу терасу у необарокном стилу, са декоративним елементима попут штукатура и балкона, како би га прилагодио савременим потребама. Средином 1950-их, објекат је предат Месној заједници, а насеље „Моја воља“ је преименовано у Јарковце крајем 1950-их, по Јарку, сину кнеза Милоша Обреновића, или по неким тврдњама по локалном језику за „јарак“ (ров).
Од 1960-их па све до 2010-их, дворац је имао вишенаменску употребу у социјалистичкој и постсоцијалистичкој ери: служио је као продужењак основне школе „Душан Јерковић“ за ниже разреде, вртић за децу из села, месна канцеларија за административне послове и чак амбуланта за основну медицинску негу. Деца су учила у приземљу, са учионицама адаптираним из салона, док су горњи спратови били за складиштење. Међутим, због недостатка одржавања, зграда је временом пропадала – кров је процуривао, столарија иструлила, а фасада се љуштила, што је довело до тога да постане небезбедан за употребу. Године 1987. дворац је званично предложен за заштиту као непокретно културно добро од стране Завода за заштиту споменика културе, због своје архитектонске јединствености и историјске вредности, али пуна заштита је уследила тек касније. Реновација крова је обављена 2000-их, али спољашњост је остала запуштена, са видљивим оштећењима од влаге и временских услова.
Породица Пејачевић имала је широк утицај у региону: њихов главни дворац у Нашицама, саграђен 1812. године у класичном стилу са елементима романтизма, данас је музеј са богатом колекцијом намештаја и уметности, док је дворац у Вировитици из 1804. године познат по барокно-класицистичкој архитектури и парку. У Србији, летњиковац у Јарковцима је једини преостали пример њиховог наслеђа, повезан са славонским гранама породице попут грофа Жигмунда Пејачевића.
Данас, објекат стоји као сведок транзиције од племићког до социјалног доба, са плановима за обнову који ће сачувати његову историјску аутентичност.
