У Београду је преминуо Славољуб Цаја Радојчић (1942–2025), реномирани српски
вајар, графичар, цртач и редовни професор Факултета ликовних уметности (ФЛУ).
Радојчић је дипломирао вајарство на Академији ликовних уметности у Београду,
где је 1967. године завршио и последипломске студије. Од 1971. до 2008.
предавао је скулптуру на ФЛУ, обликујући генерације уметника. Стручно се
усавршавао у СР Немачкој као стипендиста ДААД-а 1977, на Колеџу уметности у
Единбургу 1990. и на Аристотеловом универзитету у Солуну 2003. године.
Од 1965. излагао је на преко 50 самосталних изложби у Србији и иностранству,
учествовао на бројним групним изложбама српске и југословенске уметности.
Аутор је споменика и скулптура у слободном простору у Београду, Крагујевцу,
Краљеву, Прибоју, Чачку, Цазину (Хрватска) и Грахову (БиХ). Његова дела налазе
се у музејима, галеријама и приватним колекцијама широм света.
Добитник је више признања, укључујући Политикину награду за изложбу „Титаник“ 1999. у Ликовној галерији Културног центра Београда и награду Музеја Зептер
2018, која је омогућила штампање монографије. Награђиван је и за скулптуру,
малу пластику и графику на међународним изложбама у земљи, бившој
Југославији и иностранству.
Датум комеморације биће накнадно објављен.
Уметничко стваралаштво Славољуба Цаје Радојчића
Радојчићев уметнички опус обухвата скулптуру, графику и цртеж, са фокусом на
истраживање људске фигуре и егзистенцијалних тема кроз апстрактне и гротескне
форме. Његове скулптуре често комбинују органске и геометријске елементе,
стварајући напетост између грубости материјала (бронза, камен, дрво) и
деликатности симболичких мотива. Изложба „Титаник“ (1999) у Ликовној галерији
Културног центра Београда представила је серију радова инспирисаних трагедијом
и пропашћу модерног друштва, где је Радојчић користио ироничне и метафоричке
форме да коментарише људску сујету.
Његови цртежи и графике, често мањег формата, истичу се експресивним
линијама и архетипским знаковима, попут крстова, кругова и фигура у покрету, који
сугеришу митске и духовне наративе. У чланку „Радојчићева графика: Линија као
прича“ („Данас“, 12. март 2005), критичари су истакли да његови графички радови
„преносе емоцију кроз минимализам, где свака линија носи тежину приче“.
Радојчић је често експериментисао са техникама дубоке штампе и литографије,
што је допринело препознатљивости његовог стила.
Монументалне скулптуре у јавном простору, попут оних у Крагујевцу и Чачку,
одражавају Радојчићеву способност да повеже уметност са историјским и
друштвеним контекстом. На пример, споменик у Крагујевцу (1985) комбинује
апстрактне форме са симболима отпора, одајући почаст локалној историји. У
интервјуу за „Борбу“ (20. јул 1986), Радојчић је описао своје монументалне радове:
„Јавна скулптура мора да дише са простором и људима који је окружују.“ Овај
цитат наглашава његову посвећеност интеграцији уметности у свакодневни живот.
Радојчићев рад је такође био под утицајем европских модернистичких токова,
посебно немачког експресионизма и британске скулптуре средине 20. века, што је
приметно у његовим студијама током боравка у Немачкој и Единбургу. У
монографији објављеној поводом награде Музеја Зептер (2018), историчар
уметности Милан Марковић пише: „Радојчићева дела спајају локалну традицију са
универзалним језиком, стварајући мост између личног и колективног.“ Његово
стваралаштво остаје трајни допринос српској уметности, спајајући техничку
вештину са дубоким филозофским промишљањима.
Уметнички ставови Славољуба Цаје Радојчића
Радојчићев рад карактерише истраживање људске егзистенције кроз гротескне и
ироничне форме, често редуковане на архетипске симболе. Његове скулптуре и
графике одражавале су напетост између индивидуе и савременог друштва,
комбинујући хумор са дубоком рефлексијом. У интервјуу за „Политику“ (15.
новембар 1999), поводом изложбе „Титаник“, Радојчић је рекао: „Скулптура је за
мене дијалог са хаосом – покушај да се кроз облик нађе ред, макар и привремен.“
Овај цитат илуструје његов приступ уметности као алату за суочавање са
комплексношћу света.
Такође је истицао значај уметности као друштвеног коментара. У каталогу за
изложбу „Слике и скулптуре“ у Галерији Културног центра Чукарица (2009),
Радојчић пише: „Уметник мора да буде сведок свог времена, да бележи оно што
други прећуткују.“ Овај став одражава његову посвећеност стварању дела која
провоцирају и подстичу на размишљање.
Радојчић је веровао да уметност треба да буде приступачна, али не површна. У
чланку „Цајина уметност: Иронија и хуманост“ („Вечерње новости“, 10. јануар
2019), каже: „Моје скулптуре нису само форме, оне су приче о људима, њиховим
страховима и надама.“ Ови ставови учврстили су његов статус као једног од
водећих српских уметника чији рад наставља да инспирише.
