Аутор: Сабине Беплер-Шпал
За немачког карикатуристу Бернда Целера, што политички консензус постаје светији, то је материјал за карикатуре богатији.
Слобода је заиста у веома лошем стању у земљи у којој се као добра вест дочекује то што је редовно планирани страначки конгрес уопште успео да буде одржан, упркос масовним претњама активистичке сцене да ће га спречити. У исто тако лошем стању је и ако се популарни карикатуристи суочавају са културом отказивања (cancel culture) и претњама по своју егзистенцију само зато што показују превише симпатија према популистичкој десници.
Реч је о карикатуристи Бернду Целеру, са којим сам се срела само неколико дана пре почетка конгреса странке Алтернатива за Немачку (AfD), у Јени, у немачкој савезној покрајини Тирингији, недалеко од њеног главног града Ерфурта, који је био домаћин страначког конгреса AfD-а.
Пажњу су ми привукли жути прслуци који су висили са прозора и балкона у овом малом универзитетском граду. Шта су значили? „То је отпор другој странци — великој опозиционој партији, чији конгрес желе да спрече“, објаснио ми је Целер када сам га упитала.
Целер је један од најпознатијих немачких карикатуриста и аутор више сатиричних књига. Веома успешан у свом послу, сарађивао је као цртач и писац са великим медијима, од Titanic-а и Spiegel Online-а до популарне телевизијске емисије Harald Schmidt Late Night Show, где је од средине деведесетих година па све до 2014. радио као аутор хумористичких досетки.
Међутим, у доба културе отказивања, бављење сатиром постало је знатно теже.
За Целера, прави преокрет догодио се након што је од 2020. до 2022. године цртао карикатуре за страначке новине Алтернативе за Немачку (AfD). И пре тога, међутим, његов хумор је у многим круговима политичког и медијског естаблишмента важио, у најбољем случају, за „ексцентричан“, а често и за сувише провокативан, па чак и увредљив.
И били су у праву – управо такви и треба да буду добар хумор и добра сатира: да доводе у питање постојећи поредак и указују на слабости друштва. Добар пример за то је његова књига Званична аутобиографија Осаме бин Ладена (Official Autobiography of Osama bin Laden), објављена 2007. године, у којој оштро исмева самопорицање немачког естаблишмента и необичну фасцинацију коју поједини леволиберални и зелени кругови показују према исламизму.
У књизи се мали Осама бин Ладен игра Барбикама којима причвршћује експлозивне појасеве. Истовремено врши и такозвана убиства из части: „Једна од мојих сестара – има их толико да човек изгуби рачуна – рођена је гола. Тиме је изабрала начин живота који не само да одбацујем, већ имам право и да га окончам“, каже он. Касније, као већ познати терориста, долази у Немачку, где његова животна прича наилази на разумевање, па чак и одушевљење. Сви настоје да избегну „подстицање предрасуда“, а његова наставница немачког језика и интеграције заљубљује се у њега након што је назове „немачком курвом“. На универзитету постаје чак и култни водитељ студентског радија.
Није изненађење што је књига у тадашњим главним немачким медијима готово потпуно прећутана; рецензију је објавио једино Die Welt.
Нешто боље није прошао ни његов политички криминалистички роман Изгубљена Меркел (Lost Merkel), објављен 2013. године, на врхунцу популарности Ангеле Меркел после кризе евра и у години када је поново изабрана са готово апсолутном већином. У роману је бивша канцеларка отета, само да би се на крају показало како заиста „нема алтернативе“ њој. На самом крају открива се да је она вампир, али то нико не примећује. У једној од најуспелијих сцена, главни јунак, ангажован да „пронађе Меркелову“, посматра демонстрације које организују самопроглашени „толерантни“ против „нетолерантних“, при чему један демонстрант носи транспарент са натписом: „Разбијмо нетолеранцију“.
Када се данас, тринаест година након објављивања, ова књига чита у светлу атмосфере хистерије која је претходила конгресу AfD-а, делује као изузетно проницљив опис једног начина размишљања. И у Ерфурту су управо ти самопроглашени „толерантни“ блокирали улице и захтевали забрану AfD-а.
Тај исти менталитет Целер је приказао и у једној од својих каснијих књижица, Језик Зеленог рајха (The Language of the Green Reich, 2019), у којој млада жена изјављује: „Ми се не сврставамо уз добру ствар. Ми јесмо добра ствар.“
Добра сатира увек погађа у осетљиво место. Али Целер одбацује идеју да је рођени бунтовник. „Гурају ме у ту улогу“, каже он. Истина је, како инсистира, да је он само карикатуриста који ради свој посао. Ако се нашао у сукобу са мејнстримом, то је зато што, како каже: „Нисам дворски уметник; ја сам уметник народа.“
Његов метод је заснован на обрнутом афоризму — поступку којим се открива сва противречност неке изјаве: неко нешто каже, а он онда замисли каква би особа могла да изговори тако нешто.
Његово одбијање да се придружи „индустрији хумора“ — у којој, како примећује, и даље лежи новац — природно га је изложило култури отказивања. Утолико злонамерније делује чињеница да је један текст о њему у часопису који је својевремено суосновао објавио да се та публикација дистанцира од њега јер је наводно политички десно оријентисан. Исто важи и за често истицање његовог рада за AfD; Целер каже да је тај ангажман прихватио једноставно зато што је карикатуриста — баш као што је раније цртао и за левичарски Neues Deutschland и либералну Фондацију Фридрих Науман.
„Политичка карикатура је барометар слободе — зато је диктатори мрзе“, рекла је једном венецуеланска карикатуристкиња Рајма Супрани. То је заиста тако, а што је ситуација репресивнија, то карикатуриста има више материјала за рад.
Целер, који наглашава да црта само карикатуре које му се заиста допадају („Нисам корумпиран“), последњих година имао је и више него довољно инспирације. Ту је, на пример, карикатура из периода ковид-локдауна, у којој насмејани канцелар представља нову студију: „Студију су израдили стручњаци који су након тога сви задржали своје положаје.“ Или она настала после низа терористичких напада, у којој један човек каже: „Заправо и нема толико много потенцијалних терориста. Обично је то увек исти човек.“
Језик је стална тема код Целера — посебно све веће ограничавање говора који власт означава као „говор мржње“. Ту је и карикатура у којој један човек каже другом: „Неки људи, на пример, кажу ‘Клаудија Рот’. То, наравно, није говор мржње. Али начин на који изговарају њено име…“ (Клаудија Рот је бивша немачка министарка културе и једна од посебно непопуларних личности Зелене странке.)
За Целера нема мистерије у томе зашто су га неки колеге карикатуристи и уредници избегавали. Већина њих, каже он, дели одређени начин размишљања: „Оно што им смета јесте када људи мисле другачије него што би требало. То је тактика коју левица деценијама доследно примењује.“ Он објашњава да је управо то разлог зашто је отпор према мејнстриму и естаблишменту — бар историјски гледано — био снажнији у некадашњој Источној него у Западној Немачкој. Људи у Источној Немачкој препознају ту тактику. Добро је познају. Они су, на пример, тачно знали шта би требало да мисле — и шта не би требало да кажу — када би званична линија била нешто попут: „Берба банана у нашим саксонским планинама ове године није била баш тако добра као што се очекивало.“ Људи на Западу, сматра Целер, тек последњих година су морали да науче шта то значи — током пандемије ковида, на пример, када је критика владиних мера третирана као нешто што је недопустиво и табу.
Конгрес странке AfD успео је да почне на време. Али било је насиља. Екипе новинара портала Apollo News и листа Junge Freiheit биле су нападнуте и протериване кроз улице (на једном снимку се види како је један млади члан екипе шутнут док је пао на земљу).
Конгрес је почео на време, делом и захваљујући томе што су делегати стигли веома рано — неки наводно већ у четири ујутру — и тако успели да дођу до места одржавања пре него што су демонстранти блокирали путеве.Такође је било присутно велико полицијско обезбеђење.
Одржан је и бизаран призор повезан са мрежом која себе назива Widersetzen („Одупри се“), а која је организовала протесте против AfD-а у Ерфурту и деловала као да је право изашла из неке од Целерових карикатура. На ономе што је најављено као „конференција за новинаре“, руководство те мреже бранило је нападе на новинаре. На питање да прокоментарише ружне сцене, портпарол групе — „транс жена“ (односно мушкарац) — рекао је: „Фашисти са новинарском легитимацијом су и даље фашисти.“
Било је и много хистерије. Месецима пре догађаја проширила се гласина која је требало да протестима да додатну тежину у борби против „фашизма“: наводно датуми конгреса (4. и 5. јул) нису били случајно изабрани, већ су пажљиво одређени тако да се тачно поклопе са стогодишњицом другог партијског конгреса NSDAP-а у Тирингији (4. јул 1926). У међувремену се испоставило да датум није одредила AfD, већ место одржавања — Изложбени центар у Ерфурту — јер су његове хале обично резервисане много унапред. Не би требало да изненади ако Целер ускоро ову ситуацију претвори у карикатуру о левичарским теоријама завере.
„Шта је сатири дозвољено? Све.“ То је чувена мисао Курта Тухолског, антифашистичког писца који је умро у избеглиштву у Шведској 1935. године. Његово уверење да сатира не сме да признаје вештачке границе, чак и по цену да увреди савременике или оне на власти, често цитирају немачки либерали који тиме настоје да истакну своје антифашистичке ставове.
Међутим, данас тај позајмљени антифашистички кредибилитет све чешће иде руку под руку са захтевима за већом, а не мањом цензуром. Списак тема за које се тврди да су недодирљиве за сатиру непрестано се шири: не смеју се правити шале на рачун муслимана, не сме се исмевати геј популација, не сме се карикирати џендер идеологија, као у осталом ни квир агенда, а поготово није прихватљиво ако сатира доводи у питање легитимитет власти, нарочито оне бриселске.
Тај нови, лажни антифашизам данас је усмерен против значајног дела грађана (AfD је на покрајинским изборима у Тирингији 2024. године освојила највише гласова — 34,3 одсто). У позивима да се забрани најпопуларнија странка у покрајини, у нападима на новинаре и прихватању културе отказивања, он је постао нови облик ауторитаризма.
Добро је знати да још увек постоје сатиричари који се том тренду опиру — јер ће Бернд Целер, по свему судећи, и убудуће имати више него довољно материјала за свој рад.
***
Сабине Беплер-Шпал је ауторка портала The European Conservative са седиштем у Берлину. Председница је немачког либералног истраживачког института Freiblickinstitut, а уједно је и дописница из Немачке за портал Spiked. Током каријере сарађивала је са више немачких часописа и новина.
