Када је реч о Србима, често се тврди са извесне стране да они, као народ континенталан, никад нису били поморци и да они уопште немају смисла ни разумевања за поморство и бродарство. Историјска стварност, међутим, у потпуној је опреци са таквом тезом. Баш историја нам показује да су скоро све значајније и замашније поморске манифестације словенског елемента на Јадранскоме мору дело приморских Срба. Срби су били једини народ међу словенским народима који су своју вековну поморску делатност, као и своју дубоко укорењену поморску традицију са светковањем св. Николе, заштиника путника и помораца, изградили од једног, такорећи, мистичног култа. Још од најстаријих времена, као што ће се видети из овог нашег излагања, наши приморски Срби су развијали на мору такву активност да им нико, као народу, не може порицати поморски дух. Могли бисмо безброј неоспоривих и стварних доказа изнети у потврду ових наших речи. Овом приликом сматрамо да ће бити довољно, ако у овом сажетом историјском прегледу бацимо један летимичан поглед кроз векове.
Знамо из историје да се наши преци пошто се доселише на Балканско полуострво, нису задржали само у његовој унутрашњости него су ишли све док нису избили на обале Јадранског мора. Још од времена њихова досељавања, у седмом столећу, па кроз сав средњи век, српско приморје захватало је читаву источну јадранску обалу од уша реке Цетине на северу, са свим онамошњим острвима, па је на југу запремало, преко реке Бојане и Дрима, и један дое данашње обале албанске. Доцније, са пропашћу српске средњевековне државе и најездом Турака, та се јужна обала изгуби, и нова се граница устали на Бојани. Али у то исто врме када нестајаше Срба са данашњег арбанашког приморја, српска етничка граница са реке Цетине помераће се све више према северу до у приморско подгорје планине Велебит, уз Моралчки канал, тако назван од Млечића по Србима ускоцима, који се онуда населише у петнаестом и шеснаестом столећу. Тврди град Сењ тада постаје средиштем поморске акције онамо окупљених српских избеглица.
На Јадранском приморју образоваху се и прве српске слободне државе, од којих је на видело историје изашла најпре Неретва, затим Захумље, а нешто доцније и Дукља. Али, као прва феноменална поморска афирмација јадранских Словена у историји, сматра се појава оних чувених неретљанских Срба, чије поморске подвиге један млетачки дужд оквалификова термином „аrs piratica“. Неретљани су испуњавали славом јадранско морепловство кроз два столећа и то је прво „класично“ доба словенског помрства на Јадрану. Ти неретљански Срби, у својој борби за опстанак и слободу, па и као „гусари“, изашли су на поприште с отвореном тежњом да, као поморски народ, овладају целим Јадранским морем. Али њихова „непрестана гусарска хајка била је стална и највећа сметња класичној поморској трговини, која се управо тада све више гранала и развијала“. Узалуд Млечићи покушаваху да сузбију ове гусарске налете. На крају, они се обавезују да Неретљанима плаћају данак како би њихове лађе пуштали да несметано плове и тргују Јадраном. Тај данак ће Млечићи да плаћају више од једне стотине година, све до тријумфалне експедиције великог дужда Петра II Орсела 1000. године. Неретљани су тако господарили Јадраном за читава два столећал а имали су и своју посебну слободну државу. Поред података о њиховој гусарској акцји, постоје и подаци о њиховој поморској трговини. Али целокупна историја Неретљана обухвата само њихову активност на мору, и сав њихов историјски живот протекао је на њиховим лађама, било ратних било трговачких. Неретљани су били најпотпунији поморци међу свима Јужним Словенима.
Знамо да су у првој половини десетог века и Захумљани располагали једном јачом морнарицом, и да су се одавали нападачким налетима јендом јачом морнарицом, а највише за владе њиховог архонта Михајла Вушевића, савезника бугарског цара Симеона. Михајло је 912. године зарофбио сина млетачког дужда, који је доцније и сам био дужд, а у јулу 926. као „Краљ Склавона“, Михајло заузима византијски град Сипонт у јужној Италији.
Неретљане ће наследити у дванаестом столећу озлоглашени Омишани, који ће тада да образују и своју засебну самосталну кнежевину, као и последњу оазу некадашње слободне неретљанске државе. Омишани ће неколико векова неустрашиво гусарити и четовати по Јадрану, а у тринаестом веку били су предмет и једне међународне интервенције због разних њихових гусарских налета. Римски папа Хонорије II поведе крсташки рат против ових „јеретика“ Омишана, дајући опроштење грехова онима који би лично у рату учествовали или га помагали. Овај назив „јеретици“ односи се на Омишане док су они још били православне вере.
Као „гусаре“, не смемо у овом кратком периоду да изоставимо ни чувене сењске ускоке, то ће рећи избеглице из разних српских крајева којима овладаше Турци, а понајвише из Херцеговине, а који се после пада Клиса 1537. године сабраше углавном у тврдом граду Сењу под планином Велебитом, у служби аустријске државе, као њени погранични одреди. Тај мали град Сењ, поставши у шеснаестом веку неосвојиво склониште српских ускока и разних других „вентурина“, водећи стално борбу са Турцима, сукобио се у току те борбе и са гордом „краљицом мора“, Венецијом, тада једном од најмоћнијих поморских држава. Својим нападачким, пљачкашким и осветничким затркама, сењски су ускоци угрожавали Јадранско приморје од Копра у Истри до Боке Которске, како територију турску, тако и млетачку, па и дубровачку. Узалуд су били сви напори и сва ратна предузећа са стране Млечића да ускоцима стану на пут и да их униште. Ми нећемо овде детаљније да приказујемо ту јединствену борбу у историји поморског ратовања. Ускочко питање поста најзад најважнијм питањем европске дипломације, напослетку изби и рат између Аустрије и Млетака 1615. у који се умеша Шпанија. Миром у Мадриду Аустрија је била приморана да ускоке исели из Сења и да их расели у унутрашњост Хрватске (углавном око Жумберка), а ускочке лађе спали.
После нестајања неретљанског гусарства, остадоше на српском приморју два главна центра: то су били Дубровник и Бока. Али се Дубровник сизравна разви у слободну поморску и трговинску државу, и као таква одржаће се скоро хиљаду година. Као цветна и напредна помрска држава већ од незапамћених времена располагаше и великом морнарицом, која беше главни чинилац његовог благостања и развијања, као и њене државне безбедности. О поморству Дубровника треба засебно говорити, и оно стога не улази у оквир овог нашег прегледа. Поред Дубровника, остаје нам као центар српског поморства за све доцније векове Бока Которска, не само за владавине српских краљева и царева него и за доминацију млетачке, па чак и аустријске.
Сви српски владари при стварању државе, још много пре НЕмање, тежили су да у својој власти имају приморје. Они се на обалама јадранским бејаху стално и неискорењиво учврстили. Још пре краја једанаестог века, под краљем Бодином, престоница српске државе беше у Скадру, а и у граду Стону је била столица разних српских архоната и кнезова. Српски владари, нарочито из лозе Немањића, називаху се стално краљевима „све српске земље и приморске“, а у својим владарским титулама наводили су као српске земље и Дукљу, и Травунију, и Далмацију, и Зехумље, које је доцније захватало и континенталну територију некадашње Неретве, пошто је она престала да постоји као самостална област. Тим се одувек наглашавало господарство српске државе над Јадранским морем, односно над одговарајућим његовим делом. Тако беше и за Немањића, а тако и за босанских Котромањића. Неки су српски владари основали и покушавали да створе и ратну морнарицу, али им то ипак, у ондашњим приликама, није никада полазило за руком. У томе су их спречавали или Дубровчани или Млечићи. Поменимо само покушај Стефана Немање да у сукобу са Дубровчанима створи ратну морнарицу. Та је морнарица Немањина и његове браће већ у самом заметку била уништена од Дубровчана. Немањња је покушао да освоји град Дубровник, као што је освојио и све остале јужно-далматинске градове, али без успеха, па је најзад дошло до оног чувеног уговора између Дубровника и Немање са његовом браћом. Српска поморска трговина, у оним вековима, одвијала се углавном посредством лађа бокељских и дубровачких.
Бока Которска је била тада, као и доцније, главни центар поморства. Још у средњем веку, а поготову под владавином Немањића, Бока је била велико поморско тржиште српске државе, и са својом залеђином била је повезана добрим друмовима, па је тада цветало у Боки увозно и извозно трговачко пословање. Српску увозну и извозну трговину Бокељи су обављали углавном својим лађама. Као славна успомена на средњовековну њихову поморску славу и моћ, постоји и данас у Котору удржење познато под именом Бокељске морнарице, чије порекло сеже у незапамћена времена у средњем веку.
После пропасти српског царства и најезде Турака, под суверенитетом Млетачке републике, Бокељи се одаше искључиво бродарству и поморској трговини, као најуноснијем извору прихода. Море је тада постало за Боку богато и неисцрпно поприште зараде и напретка, све до најновијег времена. Као нико други, они су се знали сналазити у новим приликама да под закриљем лава св. Марка користе све благодети млетачке светске трговине и разгранатог поморског саобраћаја. Бокељи су чак осигурали себи многе привилегије од млетачке Сињорије, као ни једни други млетачки поданици. У петнаестом, шеснаестом и седамнаестом веку, под заставом млетачке државе, они својим лађама трговаху између многих пристаништа Јадранског, Јонског и Средоземног мора. Но, поморска трговина Бокеља разви се надасве у осамнаестом столећу, и тада бокељско бродарство процвате као никад пре. Бокељске лађе су тада пловиле по Средоземном мору и Атлантику, као и Црном и Азовском мору. Предузимљиви бокељски трговци основаше тада своје трговачке куће у свим већим трговачким центрима на обалама Средоземља, у Млецима, у Цариграду, и Смирни, у Александрији, у Коринту, поред оних на обалама јужне Русије. У ово време бокељско поморство било је јаче од дубровачког. Једрило се по свим светским морима са преко 300 великих бродова дуге и прекоокеанске пловидбе, од којих је сваки могао да носи до 20 топова, а поред тога имали су још преко 300 мањих лађа, којима су пловили Јандранским и Јонским морем, између Млетака и Грчке.
Овај нови полет бокељског поморства дешава се у оно време када велика препорођена Русија за цара Петра Великог и царице Катарине ΙΙ осваја црноморске области и добија превласт у Црном мору. Наши Бокељи сналазе се са православним Русима још боље неог са својим господарима Млечићима. Тада се ово велико њихово поморство и ова разграната њихова трговина Средоземљем и Црним морем подели у два дела: једно се и надаље развијало под заставом млетачком, а друго добија полета под заставом руском. То је било златоно доба српског поморства.
У овом осамнаестом столећу, Бокељи се особито прославише као ненаткриљиви поморци. Заиста је славна и величанстена улога бокељских Срба у руским водама. Да Срби, као поморци, ни у чему другоме нису манифестовали свој урођени поморски и бродарски дух, своју велику поморску свест, улога њихова у Русији би остала за свагда довољно сведочанство за поморске класификације српскога народа. Бокељи су, наиме, били први организатори руске ратне морнарице, на Балтику и на Црноме мору, а поготову руске трговачке флоте. Поменимо најпре Марка Мариновића из Пераста, као инструктора првих руских поморских руководилаца, и славно име Матеја Змајевића, такође из Пераста, који беше за време Петра Великога командант руске балтичке ратне морнарице и који је, као руски адмирал, три пута у великим биткама победио Швеђане, дотадашње неоспорне господаре читавог Балтика. Тим победама он је много допринео да Шведска изгуби хегемонију у Балтику. Тако је заслужан и гроф Марко Војновић из Херцег-Новог, као организатор прве црноморске ратне флоте. И он је био руски адмирал и командовао је у знаменитој поморској бици код Змијских острва уи Црном мору, када је 1788. године разбио велику флоту турске царевине и тиме осигурао превласт Русије на Црном мору.
Важност српског поморства на Црном мору била је велика зато што је оно било повезано најпре са бокељским поморством у саставу млетачке трговачке морнарице, а касније, у деветнаестом веку, оно ће се повезати са поморством српске колоније у Трсту под заставом аустријском. Сем тога, ово се поморство тада везивало и са српским речним бродарством на Дунаву за време кнеза Милоша и капетана Мише Анастасијевића. Поморски и трговачки центри овог свеукупног српког бродарства били су тада у Трсту и у Одеси. Управо овај период српског поморства створио је највећи просперитет и српске колоније у Трсту, у коме се тда стекоше многи српски поморци и бродовласници, па тако овај град постаје нови центар српског поморства на Јадранском мору у вези са бродарством у Боки, у Дубровнику и на Пељшцу, као и са српским поморством на Црном мору под руском заставом. О овој моћној поморској и трговачкој колонији у Трству, ми сво већ писали у „Републици“.
Пропаст Млетачке републике и наполеонски ратови проузрокују економски назадак и опадање поморства Боке, и то беше права економска катастрофа за бокељски народ. Тако је трајало све док није Аустрија завладала Боком Которском и Дубровником. Тада, новим залагањем бокељских помораца, у овом деветнаестом веку, под заставом аустријске царевине, док су још били у вредности у међународном поморству бродови на једра, Бокељи успеше да опет придигну своју трговачку морнарицу. То је доба највећег просперитета и српског поморства у Трсту, као и онога на Црном мору. Тада су „Срби поморци, и под аустријском заставом, разносили име српско по свима странама света, украшавајући га вредношћу, вештином и поштењем“ – како то констатује један наш писац. Ово препорођено поморство, бокељско понајвише, узнапредује педесетих и шездесетих година деветнаестго века. Опет поносни бокељски једрењаци запловише у далека мора, често вијући на првом јарболу, по тадашњим прописима, своју нардну српску заставу. Бока је у оно време располагала једном стотином великих нава, баркова, брикова, шкуна и шкунера, који су једрили Средоземним морем и Атлантиком. Усудише се и тада да заплове Индијским океаном, па чак и Пацификом. Тако је кап. Антон Ковечевић из Пераста први под аустријском заставом 1847. године одједрио из Енглеске за Кантон у Кини, а кап. Мато Мрша, око 1821. године својим једрењаком прође око опасног најјужнијег америчког Рта Хорна, путујући за Лиму у држави Перу, и на поласку и на повратку. Од 1852. до 1859. године капетан Иван Визин из Прчања својим бриком „Сплендидо“ извршио је кружно путовање око пола света, а то је важило онда као изузетан светски поморски подвиг и као прва пловидба око света у историји аустријског поморства.
Сав овај полет и напредак бокељског поморства и бродарства укочи политика аустријске владе, а уз то ни сами наши Бокеи нису знали да се одупру све јачој конкуренцији пароброда. Отпоче тада постепена и неотклоњива декаденција целокупног српског бродартва на Јадранском мору, па и оног на Црноме. Доба једрењака било је окончано занавек, јер је са појавом пароброда њихова судбина била запечаћена. „Сила ветра имала је да уступи место сада сили паре“. Бокељски поморци почеше напуштати и распродавати своје једрењаке, па са совим синовима одлажаху у службу аустријског Лојда у Трсту, или у службу других приватних паробродарских друштава. Тако је коначно замрло бродарство Боке после толико векова преглаштва, среће и славе.
У овој епохалној бродарској кризи, Дубровчани се снађоше брже и боље од Бокеља. Дубровчани нису хтели да их ново доба у поморству затече као беспомоћне. Они се брзо измирише са судбином својих једрењака, па их стога решише енергичније од Бокеља. Још пре него што су распустили своје једрењачко поморско друштво почеше извесни предузимљиви Дубровчани да се заносе мишљу да своме поморству дадну нови и савремени правац. Иницијатива за акцију је потекла од имућног дубровачког трговца Ника Бошковића, познатог српског народног и просветног добротвора. Оснива се тако 1880. године ново навигационо друштво под именом „Дубровачка паробродка пловидба“ из Рагузеја, како је популарно називаху, и набавкм првог дубровачког пароброда „Дубровник“ настаје нова ера у дубровачком поморству, о коме се са правом може рећи да значи колико и васкрснуће некадашњег поморства републике св. Влаха. Тај први пароброд саобраћао је између Трста и Дубровника.
Упоредо са овим друштвом јављају се ускоро и други појединци бродовласници, или пак у консорцију, једни за обалску, а други за дугу пловидбу. Поменимо друштва „Напред“, „Унионе“ и „Зора“, као и Атлантску пловидбу Ива Рачића из Цавтата. Нова паробродска друштва у Дубровнику стално су ницала, а нарочито откад је дубровачка лука Груж била спојена железничком пругом са својом босанскохерцеговачком залеђином, а то значи откад је прорадио саобраћајни спој Брод – Сарајево – Мостар – Груж. Дубровник постаје средиштем врло јаке пловидбене активности. Неки теретни дубровачки пароброди били су највећи у аустроугарској трговачкој морнарици. Констатовано је уочи Првог светског рата да је „дубровачка трговачка морнарица била релативно највећа на свету“.
Ово ново поморство у Дубровнику са пародбродима билоје махом дело дубровачких Срба. Како оснивачи и управљачи Рагузеје, тако и њеи први најзаслужнији капетани, били су све сами СРБИ Дубровчани. Поред Ника Бошковића, споменимо д-ра Влага Матијевића, д-ра Антуна Пуљезија и Лука маркиза Бону, а међу капетанима Мата Мариновића и Ива Папи. Од приватних бродовласника споменимо породицу Рачић из Цавтата.
Али смисао српског народа за бродарство и пловидбу није дошао до овако импозантног израза само на мору, него и на рекама. Србин се показује предузимљиви и напредни бродар не само на морским таласима него и на својим великим речним водама, и то баш у својој матици земљи, у Србији, која је иначе потпуно континентална земља. Али о српском речном бродарству ми ћемо писати неком другом приликом. Овде ћемо да изложимо само неке врло важне чињенице, које могу свакоме показати како је цео српски народ, не само у Примрју него и у најдубљој унутрашњости одувек гајио тежњу за морем и знао шта оно значи за један слободан народ. Море је вековима било народни идеал Срба, а поготову од времена државног васкрса Србије. Препорођена Србија стално је мислила о свом излазу на море у будућности. Још 1835. године Висока Порта – како су некад називали владу турске царевине у Цариграду – издала је ферман по молби кнеза Милоша Обреновића, у коме одобрава Кнежевини Србији да може вијати своју тробојну заставу на трговачким лађама које буду пловиле п Дунаву и Црном Мору и које буду долазиле у Цариград. То је заиста био изузетно велики успех Кнежевине Србије, успех онда више симболичан, али ипак врло карактеристичан. Кад узмемо у обзир да је ондашња Србија била мала, потпуно затворена континентална државица, далеко од мора и још привредно нерзвијена, онда је одиста за дивљење проницљивост и далековидост тадашње владе у Србији. Србија је, дакле, већ 1835. године добила право да вије своју државну заставу и на рекама и на мору, што ниједна друга континентална земља није имала пре Првог светског рата. То је такође доказ да је и ондашња Србија имала јасан појам од колике је важности поморска трговина на сопственим бродовима и под својом заставом.
У напредној Србији стално се истицала та њена тежња и потреба за излазом на море, па је 1908. године успело дипломатији Србије и њеном ондашњем даровитом министру Миловану Миловановићу да излаз Србије на Јадранско море постави као међународно питање. То је био још један од златних дипломатских ратова. Али је од највећег значаја и онај, можемо рећи, легендарни датум 18. новембар 1912. кда је у Балканском рату српска војска избила на море! „ Око 8 часова изјутра тога дана“ – пише један српски генерал – „штаб Дринске дивизије с аједним коњичким ескадроном, са српским заставама на челу, стигао је у пристаниште Светог Јована Модуанског. Загазише са коњима у олободђено море дижући поносно српску ратну заставу, овенчану славним победама на Косову, са исуканим сабљама у десници, српски војници поздравише дивно плаво Јадранско море. Урнебесно клицање војника мору и отаџбини било је пропраћено дуготрајним пуцањем из пушака“. Тако, тога дана у заливу Светог Јована Медуанског разви се први пут на Јадрану после 528. година војничка застава слободе и суверене Србије. Овај чин српске војске, ма колико да је био и остао симболичнг значаја, по речима истог писца „показује колико је била јако развијена свест у свим слојевима српског народа о важности и потреби мора за једну слободну државу… СВаки српски војник осећао је у души да Србија треба слободан излаз на море и да ће само тако бити економски независна и обезбеђена“. А тога су билли весни и сви остали Срби. Величанствена победа у Првом светском рату остварила је најзад ту вековну тежњу српског народа.
Антоније П. Фарчић
„Република“ 10 и 17. II 1953.
