Село Сурдуп, у залеђу Морина, на простору између Гацка и Калиновика, данас је тешко пронаћи на мапи. Али једне летње ноћи 1941. године, то скривено подручје источне Херцеговине постало је симбол почетка злочиначке офанзиве усташког режима над српским становништвом у НДХ.
Увод у терор: Јун 1941. године
Након што је 10. априла 1941. године проглашена Независна Држава Хрватска, под покровитељством нацистичке Немачке и фашистичке Италије, већ током маја и јуна на подручју Херцеговине почињу систематска хапшења и убијања Срба. Гацко, Билећа, Невесиње, Калиновик — у свим овим местима нова усташка власт образује своје одреде, често уз локалне регруте и подржаваоце, који добијају пуну слободу да „чисте“ терен.
Иако су већ крајем маја регистровани први инциденти, тек 22. јуна почињу организовани покољи цивила у забаченим крајевима. Један од првих и најбруталнијих случајева био је злочин у селу Сурдуп.
Злочин у Сурдупу: извођење, мучење, убиство
Према сведочењима преживелих чланова породица и каснијим записима локалних историчара, у рано јутро 22. јуна 1941. године, група од 10 српских мушкараца, грађана Гацка, пребачена је камионом на подручје Морина. Неки су били угледни домаћини, други занатлије, али свима је заједничко то што су били Срби. Њихова имена су, до данас, остала у сећању породица:
- Милан Радојичић, земљорадник из Автоваца
- Ђорђије Бјелица, трговац из Гацка
- Сава Милановић, шумарски радник из Добриле
- Благоје Вучковић, обућар из Гацка
- Милош Комар, кројач из Автоваца
- Јован Дангубић, службеник из Казанаца
- Војин Шиповац, службеник Среског суда у Гацку
- Ђуро Милићевић, учитељ из Гацка
- Саво Милићевић, трговац из Гацка
- Перо Вуковић, земљорадник из Казанаца
Сви су ухапшени без званичног налога, одведени камионом у подручје Сурдупа и мучки убијени. Имена су забележена на скромном споменику који и данас сведочи о овом злочину.
Људи су на путу ка селу Сурдуп извучени из камиона. Није било никаквог „претреса“ нити „саслушања“ — били су ту само ради егзекуције. Сведоци касније описују да су злочинци користили чекиће, дрвене маљеве и друге предмете за мучење. Свим жртвама су лобање разбијене на најбруталнији начин. У том тренутку, за локално становништво, а и за целу Источну Херцеговину, постајало је јасно шта значи термин „чишћење терена“ у усташкој терминологији.
Место злочина и његова меморија
Тела убијених остављена су на месту злочина и тек након неколико дана локални Срби, под великим ризиком, преносе тела у заједничку гробницу и обележавају место трагедије. Годинама касније, на месту страдања подигнут је споменик. На њему су уклесана имена убијених, без великих патетичних речи — само немо сведочење једног од првих масовних злочина у овом делу Херцеговине.
Споменик је скроман, направљен у условима сиромаштва и заборава. Али и данас, сваке године 22. јуна, неколико потомака и локалних мештана запали свеће и положи венце.
Зашто је Сурдуп важан?
Злочин у Сурдупу није био усамљен — напротив, представља један од првих сигнала геноцидне политике НДХ на простору источне Херцеговине. Само неколико дана касније, слични покољи дешавају се у Пребиловцима, Лозници, Грму, Залазју и многим другим српским селима. Према подацима историчара, до краја августа 1941. године убијено је преко 10.000 Срба у овом региону, већином цивила.
Историчар др Дејан Бјелајац из Архива Републике Српске у Бањалуци у више наврата је указивао да управо злочини попут овог у Сурдупу представљају „непобитне доказе о системском карактеру усташке политике“. У својој студији „Хронологија страдања Срба у Херцеговини“, он наводи: „Сурдуп је модел — одсуство суда, одсуство оптужбе, али присуство садистичке егзекуције. То је суштина геноцида.“
Сведочења и траг у породици
Милорад Милићевић, унук убијеног Саве Милићевића, у једном од ретких интервјуа 1990-их каже:
„Моја бака никада више није отишла у Гацко. После 1941. није носила другу боју осим црне. Свака славска свећа коју смо палили имала је два плама — један за Бога, други за Сава.“
Он наводи и да је једини прави „суд“ који су његови преци имали — мраморни крст и тишина.
Историјско ћутање и обновљени интерес
Иако је у социјалистичкој Југославији НОБ био централна тема, локални злочини над српским цивилима често су били гурани у страну како би се сачувао наратив „братства и јединства“. Тек након распада Југославије почело је систематско бележење оваквих догађаја. Уз то, академске публикације као што је „Humski zbornik XII“ у својим антропогеографским студијама помињу и подручја Морина и њихову судбину у Другом светском рату.
Мала места, велике ране
Сурдуп, као што је често случај са местима где се одиграју страшне трагедије, не улази у уџбенике, не добија спомен-плоче у градовима, нити улази у програме образовања. Али управо таква места чувају суштину онога што значи „живети историју“: породице без предака, њиве без сејача, гробови без покојних слова.
Сваки 22. јун би требало да буде подсетник — не само на покољ у Сурдупу, већ на то шта се дешава када држава преузме моћ да одлучује ко сме да живи.
Извори:
- Jadovno.com – „Злочин у Сурдупу (Морине)“: https://jadovno.com/kalendar-genocida-ndh-nad-srbima-u-hercegovini-zlocin-u-surdupu-morine/
- Humski zbornik XII, 2009.
- Интервју са Милорадом Милићевићем, локална архива Гацко (незванични препис)
- Аргументација др Дејана Бјелајца, Архив РС
Пост одавања почасти Флоренс Нол Басет: Историја живота и архивне фотографије
https://www.admagazine.ru/design/zhenschiny-v-teni-muzhskogo-dizajna
https://www.admagazine.ru/design/zhenschiny-v-teni-muzhskogo-dizajna
