Данас се навршава 27 година од сукоба у селу Рачак, у општини Штимље на Косову и Метохији, који је 15. јануара 1999. године постао лажни повод за НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (СРЈ). Према српским званичним изворима и сведочењима, није било масакра над недужним цивилима, већ легитимне антитерористичке операције против припадника терористичке организације тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК), која је у том селу имала јако упориште. Вилијам Вокер, тадашњи шеф Верификационе мисије ОЕБС-а, оптужен је да је инсценирао догађај како би оправдао агресију НАТО-а, што је довело до хиљада жртава и десетина милијарди долара штете на СРЈ.
ОВК упориште и терористички напади
Село Рачак било је велико упориште тзв. ОВК, одакле су вршени оружани напади на полицију и цивиле. У области Штимља деловала је 161. бригада ОВК, а у зони њеног дејства од јула 1998. до јануара 1999. убијене су 24 особе, а 25 је рањено – углавном припадници Полиције Србије, Војске Југославије и цивили. Само од октобра 1998. до средине јануара 1999. ОВК терористи убили су Синишу Михајловића, Назмија Алурија, Сашу Јанковића, Ранка Ђорђевића, Светислава Пешића, као и цивиле Енвера Гашија и Мифтара Ресенија. У селу је био смештен штаб ОВК у кући Мустафе Мехтија, са процењених око 100 припадника ОВК, мрежом ровова, импровизованим бункерима и наоружањем укључујући аутоматско оружје, митраљезе, минобацаче и ракетне бацаче. Становници Рачка преселили су се у околна села још почетком децембра 1998, па у селу није било цивила у време акције.
Непосредан повод за акцију било је убиство полицајца Светислава Пржића 10. јануара 1999. и тројице његових колега два дана раније (8. јануара 1999.). Према сведочењима, ОВК је помагана од стране НАТО-а, укључујући наоружавање преко Албаније, обуку од америчких и британских инструктора (бивших војника у пензији) и информације о положајима српске полиције и војске.
Антитерористичка операција
Сукоб је почео у ноћи између 14. и 15. јануара 1999, а полицијска акција уследила је у раним јутарњим сатима 15. јануара. Учествовало је 135 полицајаца, углавном припадници Посебне јединице, под командом Горана Радосављевића Гурија. ОВК припадници позвани су на предају пре напада, али су дејствовали стрељачким оружјем, минобацачима и ракетним бацачима. Борбе су окончане око 15:00 часова, када је штаб 161. бригаде ОВК разбијен, а 45 ОВК припадника елиминисано. Међу страдалима била је и једна жена, ћерка ОВК команданта, која је учествовала у борбама.
Полиција је запленила аутоматско оружје, два митраљеза, ручне бацаче, бомбе, мине и муницију. Акција је била веома професионална и легитимна, са присутним посматрачима ОЕБС-а и екипама Ројтерса и Асошијејтед преса који су били обавештени унапред. Кључна грешка била је повлачење полиције након успешне операције, што је омогућило ОВК да се врати и манипулише сценом.
Улога Вилијама Вокера: Инсценација и притисак
Вилијам Вокер, шеф ОЕБС мисије, ушао је у Рачак 16. јануара око 13:00, након разговора са ОВК командантима који су се вратили у село. Истог дана, у 17:00 у Приштини, прогласио је „масакр недужних цивила“ и избројао 45 жртава, без чекања истраге. Према сведочењима, Вокер је имао задатак да инсценира догађај: „Вокер је имао задатак да направи лажни план који ће послужити као повод да нас бомбардују. Вокер је био шпијун, али и саучесник и саизвршилац.“ Његов заменик, генерал Џон Древинкијевић, претио је истражном судији Даници Маринковић хапшењем и Хагом.
Вокер је вршио притисак на финску форензичарку Хелену Ранту: „Праскао, ломио оловке и вршио страховити притисак“ да употреби термин „масакр“ и „злочин против човечности“, упркос доказима да су жртве били ОВК борци. Ранта је касније, у аутобиографији из 2008, открила притиске од Вокера и финског Министарства спољних послова. Вокеров помоћник Габриел Келер је сакрио извештај да су две трећине насилних смрти Албанаца узроковане од стране Албанаца. То су разлози зашто је генерал Драгољуб Ојданић, Вокера описао као плаћеника који је инсценирао масакр да би НАТО извршио агресију и бомбардовао Југославију.
Форензички докази: Жртве су били ОВК борци
Државни истражни тим Србије, предвођен судијом Даницом Маринковић, покушао је да уђе у Рачак 16. и 17. јануара, али је приступ онемогућен пуцањем и претњама. Тим је ушао 18. јануара око 14:00, након што је полиција поново заузела село под борбом. Пронађено је 40 тела у џамији, и пренешена су у Приштину за обдукцију.
Обдукција српских, белоруских и финских патолога (предвођени Хеленом Рантом) показала је да су сви погинули страдали од ватреног оружја са дистанце, без трагова мучења или масакра. Парафинске рукавице откриле су трагове барута на рукама 37 од 40 жртава, што указује да су користили оружје. Идентификовано је 37 лица, порекло троје нејасно (претпоставља се да нису муслимани). Пронађена је тона оружја, муниције, униформи са ОВК ознакама, испаљених метака у рововима и митраљеско гнездо. Ранта је 17. марта 1999. употребила термин „злочин против човечности“, али је избегла да каже да су жртве погинуле у борби, тврдећи да су цивили јер „у џеповима нису имали муницију“. Њени налази нису се разликовали од српских, али је била под притиском.
Новинари попут Рено Жирара (Фигаро) сведочили су о овој манипулацији: „Дан после окршаја затекао сам униформисане припаднике ОВК у целом селу. Тела, искључиво мушкараца, била су поређана једно уз друго… Била је ту, чак, и једна одрубљена глава… Срби нису имали шта да крију.“ Читуље у албанским медијима приказивале су жртве као „хероје ОВК“.
Веза са НАТО агресијом: Лажни изговор за бомбардовање
Инцидент је искоришћен као повод за НАТО агресију СРЈ од 24. марта 1999, упркос доказима да су оптужбе неосноване. НАТО Савет је 2. јула 1998. донео одлуку о припремама напада, а агресија је била припремљена до краја 1998, чекајући само изговор. Бил Клинтон је 19. марта говорио о „деци и женама покошеним рафалима након што су приморани да клече у прашини“, Медлин Олбрајт је говорила о „десетинама са пререзаним гркљанима“, а Тони Блер је у Парламенту истицао „масакр у Рачку“ као разлог за бомбардовање.
Хашки трибунал иницијално је наглашавао Рачак, али га је одбацио из оптужница против Милошевића, Шаиновића и Милутиновића, јер није било доказа – нико није оптужен ни осуђен за Рачак. Према генералу Ојданићу, Милошевић је био шокиран: „Умало није заплакао када је схватио да иза свега стоји Запад и њихова пропаганда.“
Данашњи контекст: Лажни наратив и прогон Срба
Приштина и даље подгрева лажни наратив, упркос доказима о великој обмани. Специјално тужилаштво Косова* 2025. подигло је оптужницу против 21 особе за злочине у Рачку, али српски извори тврде да је то манипулација – нема доказа о гранатирању села или оштећеним кућама. Иван Тодосијевић осуђен је 2019. на две године затвора због изјаве да је Рачак лажни повод, али случај је одбачен на „Врховном суду Косова*“. Запад никада неће признати истину, каже Радосављевић: „Запад никада неће признати да је акција полиције била легитимна.“
