Другосрбијанска опозиција, чији су доследни представници блокадери, или, како себе називају, студенти у блокади и студентски пленуми, највише је усмерена на оспоравање свега што је српско — од српског имена и историје, па преко традиције, све до језика, културе, писма и заставе. Оцењујући све то веома негативно, родољубље изједначавају са најгорим шовинизмом, па и фашизмом, односно нацизмом. Истовремено, исти ти другосрбијанци као највеће вредности истичу достигнућа колективног Запада. Али шта заправо исти тај Запад, а пре свега САД, имају да кажу управо о родољубљу, застави, химни и свему ономе што се може означити као национални израз једног народа? Да ли је тако нешто прихватљиво или не, нарочито када САД прослављају тек 250 година свога постојања?
Управо да бисмо разумели суштину аутошовинистичких обмана, доносимо текст перспективног америчког новинара Ника Рована, објављен у часопису The American Conservative, а који се бави темом уметности и заставе.
Аутор: Ник Рован
Америчка икона: Америчка застава у уметности
Национална галерија уметности, 6. јун – 6. децембар
Године 1954, Џаспер Џонс је сањао себе како слика америчку заставу. Када се пробудио, уметник је урадио своје прво дело на ту тему, користећи енкаустику. Убрзо су уследиле и друге заставе. Џонс је радио експериментално, често користећи необичне материјале и постављајући заставу у чудне конфигурације. Али основни облик је увек остајао исти: правоугаоно поље украшено звездама и пругама. Застава је постала његова опсесија. Њен дизајн био је тако постојан и поуздан. Могао је у потпуности да се препусти њему. И управо тако, Џонс је осетио да је то „нешто што могу да урадим, а што ће бити моје“.
Џонс је открио нешто што су многи пре њега већ схватили: америчка застава је живи симбол и, хтели то или не, она живи унутар сваког Американца. Уметник је у тој чињеници проналазио велику утеху. „Коришћење дизајна америчке заставе решило је за мене велики део проблема, јер нисам морао да га осмишљавам“, рекао је. На крају крајева, сви већ знају како она изгледа и шта могу да очекују од ње. Када је сликао заставу, Џонс је, попут француских академских сликара из 19. века, радио у оквиру унапред утврђених конвенција. Али, баш као и код најбољих међу тим сликарима, управо су му те конвенције „давале простора да радим на другим нивоима“.
Тешко је тачно рећи шта су ти „други нивои“. У својој меродавној студији о Џонсу, аутор Мајкл Крајтон пише да је сликар намерно недокучив — и довољно паметан да схвати да на крају нема контролу над тим како ће његово дело бити протумачено. Када је Џонс почео да слика своје заставе, поп-арт још није постојао (Џонс се никада није прикључио том покрету), а многи људи нису знали шта да мисле. Да ли је његова застава била нека врста политичке поруке? Да ли је била кич или коментар на кич? Да ли је био искрен? „Таква слика је свакако била уметност — или можда није?“ пише Крајтон. Уметник није понудио одговоре; како је говорио, дело је говорило само за себе. „То је постао проблем за посматрача, и то само његов“, пише Крајтон. „Џонс је отишао; он је већ насликао дело, већ је поставио проблем. Посматраоцу преостаје да га реши најбоље што уме.“
Национална галерија уметности има две Џонсове заставе изложене у оквиру изложбе „Америчка икона“, посвећене застави у уметности, која траје до краја године. Обе су мања дела и прилично суморна, бар у поређењу са Џонсовим најпознатијим заставама. Flags II („Заставе II“, 1967–1970) је литографија у зеленој, наранџастој и сивој боји — необичним бојама за „Стару славу“. А Flag („Застава“, 1969) је монохроматски рељеф од олова. Оба дела постављају Џонсов проблем значења. И оба пред посматрача стављају питање шта америчка застава представља 250 година након оснивања Сједињених Држава. Америчка застава је, говорио је Џонс, предмет толико познат да се „види, али се не посматра“. Када је пажљиво испитате, шта она заправо представља?
Организатори изложбе у Националној галерији имају спреман одговор на то питање. Застава је „жива ствар“, признају они, позивајући се на амерички Кодекс о застави. Али судећи према делима одабраним за „Америчку икону“, њен живот је усмерен у прилично уске, изразито поучне сврхе. „Током векова појединци и друштвене групе користили су заставу како би изразили сопствене вредности и жеље“, наводи се у опису изложбе. „Истицали су је да означе слободу, носили је у биткама, користили је на протестима и парадирали с њом како би прославили победе.“ Све је то тачно, али свести разумевање заставе само на политичко деловање значи потценити њено значење. Она је далеко мистериознија.
Део проблема лежи у томе што су многа уметничка дела у Националној галерији отворено патриотска, чак и шовинистичка. Најпознатије међу њима је вероватно Allies Day, May 1917 („Дан савезника, мај 1917“, 1917) Чајлда Хасама. Реч је о импресионистичком делу које приказује америчке, француске и британске заставе како се вијоре са зграда дуж Пете авеније, у близини Централ парка. То је светла, радосна и тихо крвожедна слика. Када сам као дете посетио галерију са родитељима, погрешно сам „Дан савезника“ прочитао као „Дан примирја“. Тек када сам одрастао схватио сам да Хасам није славио престанак борби, већ је уживао у томе што се Америка у њих укључила.
Allies Day је део серије од више од 30 слика са заставама које је Хасам насликао у вези са Првим светским ратом. Друга позната слика је The Avenue in the Rain („Авенија на киши“, 1917), која се налази у Белој кући. Штета је што Национална галерија није успела да обезбеди њену позајмицу за изложбу. За разлику од Allies Day, она је озбиљна и суморна слика. И она приказује заставе окачене на зградама дуж Пете авеније, али за разлику од свог сунчаног пандана, призор је кишовит, а зграде нејасне, остављајући заставе као једини јасно препознатљиви предмет који светлуца у тами. Иако је слика настала са намером да подстакне Американце да се придруже европском сукобу, она се често тумачи као замишљена и интроспективна, као коментар на америчко прекорачење сопствених граница. The Avenue in the Rain је, узгред, омиљена слика демократских председника: Бил Клинтон, Барак Обама и Џо Бајден држали су је у Овалном кабинету током својих мандата.
Толико о некритички патриотским делима. Већина простора на зидовима изложбе „Америчке иконе“ посвећена је канонским критикама Сједињених Држава из друге половине 20. века. На изложби је фотографија Доротеје Ланж, снимљена 1942. године, која приказује групу школске деце како се заклиње на верност застави; међу њима су и јапанско-америчка деца, непосредно пре него што су одведена у логоре за интернацију. На другом месту изложен је неупечатљив бакрорез Кристофера Брауна (Flag from the set Five Studies from an Endless Film, „Застава из серије Пет студија из бескрајног филма“, 1994). Направљен је према кадру из Запрудеровог филма, непосредно пре атентата на Џона Ф. Кенедија. Појављују се и други протести у којима су заставе имале истакнуту улогу: марш Кампање сиромашних на Вашингтон 1968. године, побуна радника са заштитним кацигама у Њујорку 1970. године, као и Светски трговински центар након напада 11. септембра 2001. године. Чини се да су многе од ових фотографија одабране не због сопствене уметничке или документарне вредности, већ зато што приказују америчке заставе у важним политичким тренуцима.
Завршни део изложбе представља дело Мича Епстина Flag 2000 („Застава 2000“, 2000). Реч је о фотографији великог формата на којој је пресавијена застава у кеси за хемијско чишћење, постављена испред болесно ружичасте позадине налик на боју „Пепто-Бизмола“. Дело је део серије која приказује затварање породичне продавнице намештаја и посла са некретнинама породице Епстин у Холиоку, у Масачусетсу. Од оснивања 1911. до затварања 2000. године, продавница је од малог предузећа израсла у највећу продавницу намештаја у Новој Енглеској западно од Бостона, да би се на крају постепено угасила услед деиндустријализације. Опис изложбе ову слику, која подсећа на заставу којом је прекривен ковчег палог војника, назива „остатком америчког сна ове породице“. Тај осећај представља прикладну завршну реч за изложбу која, чини се, на Америку гледа у прошлом времену, а на њену заставу као на меланхолични симбол осуђеног на пропаст отпора.
