У последње време у западним друштвима се покреће расправа о економским разликама између Европе и Америке. Чини се да она пре свега долази са америчке стране, подстакнута пажњом коју је председник Трамп усмерио ка Европи у целини. Он је америчку јавност усмерио ка Европи и кроз царинске преговоре и кроз истицање, од стране своје администрације, опадања слободе говора у Европској унији.
Недавно је „Wall Street Journal“ дао значајан допринос поређењу Европе и Америке. У једном уредничком видео прилогу, Марк Кели, виши продуцент редакције листа, окупио је ставове различитих сарадника како би покушао да утврди шта Америку држи у предности и зашто се тај јаз последњих година повећао.
Џозеф Стернберг, колумниста за политичку економију и члан уредничког одбора „Wall Street Journal“-а, сматра да је разлика у просперитету „помало запањујућа“ и тврди да је јаз почео да се отвара 2007. године. Он америчку предност приписује технолошком и финансијском сектору, који, како каже, „нагињу бројке у корист Америке“.
Иако је Стернберг у праву када описује тренутно стање поређења САД и Европе, греши када тврди да је оно постало важно тек пре двадесетак година. Као што ћемо видети, америчка економија је испред својих европских конкурената већ много дуже.
У британском доприносу Келијевом видео прилогу, Метју Леш из лондонског Института за економске послове објашњава да Британци углавном немају представу колико су сиромашни у поређењу са Американцима. Према Лешу, већина њих верује да је Британија по просперитету упоредива са седам најразвијенијих америчких држава, док је стварност таква да би британска економија, мерено бруто домаћим производом по глави становника, била испод свих 50 америчких држава.
Тај јаз у перцепцији додатно појачава чињеница да Европа има склоност да велики део економије ставља под државну контролу. Када држава прикупља новац, а затим га распоређује према идеолошким приоритетима — најчешће кроз економску прерасподелу у којој они са нижим приходима добијају на рачун својих имућнијих суседа — велики део становништва стиче утисак да живи боље него што је то заиста случај.
У завршном коментару, Џозеф Стернберг ту перцепцију илуструје примером британске Националне здравствене службе. Пацијенти не морају да зависе од здравственог осигурања нити од великих личних трошкова када користе здравствени систем, али са друге стране морају да се суоче са дугим листама чекања и услугама слабог квалитета.
То је важна напомена, поготово јер медији у Европи озлоглашено избегавају критику европских државних здравствених система, иако за то постоји обиље разлога. Заправо, социјална држава у европском јавном дискурсу углавном пролази без озбиљне критике, иако је доказано да успорава европску економију и у пракси делује као кочница привредног раста.
Укратко: крајње је време да се Европљани запитају постоји ли веза између њихове опседнутости високим порезима и постепеног сиромашења континента.
Чињеница је да су уредници „Wall Street Journal“-а у праву: јаз у просперитету између Европе и Америке је велики — и наставља да расте. Као што је већ поменуто, тај јаз никако није нова појава; као што показује Графикон 1 у наставку, може се пратити још од 1970. године. Поређење бруто домаћег производа по глави становника, прилагођеног инфлацији и израженог у америчким доларима, открива запањујућу дуготрајност америчке предности у просперитету.
Графикон 1 упоређује БДП по глави становника у 18 европских земаља и Канади са Сједињеним Америчким Државама 1970. и 2024. године. Приказује колико је БДП по глави становника сваке земље вредео у односу на сваки 1 долар америчког БДП-а по глави становника. На пример, 1970. године дански БДП по глави становника износио је 1,07 долара на сваки 1 долар у САД. До 2024. године тај однос је пао на 0,93 долара према 1 долару у САД.
Године 1970, најраније за коју УН располажу свеобухватним подацима, БДП по глави становника у 15 од ових 18 европских земаља био је нижи него у Сједињеним Америчким Државама. Пет њих није достигло ни половину америчког нивоа. Истовремено, три европске економије биле су просперитетније од америчке.
До 2024. године број економија које су биле испред САД порастао је са три на четири, мада је Норвешка надмашивала Америку за свега један одсто. У исто време, 12 европских земаља изгубило је корак у односу на Америку у поређењу са 1970. годином. Међу њима је и Швајцарска, чији је БДП по глави становника 1970. био нешто више него двоструко већи од америчког; до 2024. пао је на 1,29 долара за сваки амерички долар. То је и даље значајна предност, али далеко мање импресивна него некада.
Британија, односно Уједињено Краљевство, пала је са 0,69 америчког БДП-а по глави становника 1970. на 0,64 у 2024. Немачка је опала са 0,75 на 0,68, док је Шведска доживела прави суноврат: са 0,93 на 0,77.
Укупно економско назадовање Европе у односу на Америку несумњиво је последица великих и гломазних државних апарата у Европи. Европска унија је део те широке државне потрошње, што отвара занимљиво питање: иако је економски јаз између Европе и Америке углавном почео да се шири осамдесетих година, додатно је убрзан током деведесетих. То је била деценија када је Европа почела да прилагођава своје економије фискалним и монетарним правилима тада будуће Европске уније.
Пројекат који је требало да створи јединствену и снажну економију на целом континенту не само да у томе није успео, већ је очигледно деловао као кочница раста БДП-а у готово свакој држави Европске уније.
Ради објективности, важно је имати у виду да је и Канада изгубила економски корак у односу на Америку. Њен пад — са 0,81 америчког БДП-а по глави становника 1970. на 0,67 у 2024. — био је већи него у већини европских земаља. То показује да, иако постоје унутрашњи фактори који успоравају и Европу и Канаду, америчка економија истовремено задржава релативно снажан развојни замах.
То намеће важно питање: ако се садашња економска стагнација Европе и њена дугорочна релативна слабост могу објаснити високим порезима и с њима повезаним државним институцијама које гуше привредни раст, да ли је амерички успех једноставно последица мањег уплитања државе у продуктивни сектор економије?
Да — умеренија социјална држава део је одговора. Она не обесхрабрује учешће радне снаге у истој мери као много веће и далеко наметљивије социјалне државе у Европи. Америка је задржала здравствени сектор који се углавном заснива на приватном предузетништву; материјална сигурност и даље је превасходно приватна ствар, што спречава економски проблематично повлачење људи са тржишта рада.
И регулативе праве разлику. Током свог првог мандата, председник Трамп покренуо је програм смањења савезних прописа како би растеретио привреду. Та иницијатива поново је оснажила већ отпоран амерички предузетнички дух. Истовремено се поклопила са Трамповим преуређењем америчког царинског система: страна директна улагања у америчку економију одувек су била снажна, али су током последње године додатно ојачала.
Такође је вредно напоменути да, за разлику од већине европских влада и саме Европске уније, америчка влада никада није водила отворени рат против фосилних горива. Чак ни председници Обама и Бајден нису отишли ни приближно далеко као европске владе у разарању поузданих и јефтиних енергетских система. Трамп је у свом другом мандату практично прогласио „примирје“ у енергетском сектору.
Европу чека дуг пут — најпре да заустави своје заостајање за Америком, а потом да преокрене тренд и покуша да је сустигне. Да ли је то могуће? На крају, одговор зависи од тога какве политичке лидере европски бирачи буду изабрали.
