У значајном археолошком открићу које баца ново светло на историју хришћанства у Арабијском полуострву, археолози су на острву Сир Бани Јас, 170 километара југозападно од Абу Дабија, пронашли комплетан хришћански крст од штука, стар око 1.400 година. Ово откриће, објављено од стране Одељења за културу и туризам Абу Дабија (ДЦТ Абу Даби), потврђује да је локалитет био део хришћанског манастира из 7. и 8. века, периода када је хришћанство цветало у региону пре доминације ислама.
Детаљи открића: Проналазак крста у дворишним кућама
Крст је пронађен током прве велике ископавачке кампање на овом месту после више од 30 година, у дворишту једне од девет малих дворишних кућа ископаних још 1992. године. Плоча од штука на којој је крст урезан мери скоро 30 центиметара у дужину, 17 центиметара у ширину и мање од 2 центиметра дебљине, што је чини већом и детаљнијом од сличних налаза из 1990-их. Крст укључује регионалне мотиве, укључујући степенасту пирамиду која представља Голготу – место где је Исус разапет – са лишћем које ниче из његове основе. Занимљиво је да је на полеђини плоче откривен јасан отисак прста, вероватно остављен од стране његовог творца пре више од једног миленијума.
Поред крста, на локалитету су пронађени и други артефакти, укључујући керамику, стаклене посуде и малу бочицу морско-зелене боје која је можда садржала уље или ружину водицу. Ови налази су део ширег комплекса који обухвата цркву и манастир, први пут идентификоване као хришћанске 1992. године од стране Абу Дабијевог истраживања археолошких острва (АДИАС). Садашња ископавања фокусирана су на групу дворишних кућа у којима су живели монаси, изграђених од кречњака и корала, са цистернама за воду, што указује на удобан живот посвећен молитви и рефлексији.
Историјски контекст: Хришћанство у Арабијском заливу пре ислама
Откриће потврђује да је хришћанство у Арабијском полуострву цветало између 4. и 6. века, пре него што је ислам постао доминантан у 7. веку. Манастир на Сир Бани Јасу био је део мреже сличних хришћанских комплекса широм Залива, укључујући локације у Кувајту, Ирану и Саудијској Арабији. Овај локалитет је повезан са Црквом Истока, која је потицала из данашњег Ирака и простирала се од Блиског истока до Кине. Археолошки докази показују да су хришћани и муслимани коегзистирали на острву до напуштања манастира у 8. веку, без знакова насиља или колапса – вероватно су становници отишли добровољно, можда са намером да се врате.
Из ранијих истраживања, као што је анализа стаклених налаза са Сир Бани Јаса, знамо да је локалитет био део ширих трговачких мрежа са Месопотамијом, са стаклом из 7. и 8. века које укључује четири композиционе групе, од којих неке указују на локалну производњу или увоз из Месопотамије. Ово подржава датовање манастира на касни 7. до рани 8. век, на основу керамике и радиокарбонских датовања (калибрирано 740–770. год. н.е.), што га повезује са експанзијом Персијске цркве у источној Арабији. Сир Бани Јас је један од четири идентификована манастира у Заливу, поред Маравах, Кхарг и Фаилака, са архитектонским елементима као што су квадратни наос, три источне собе и понекад нартекс, користећи локалне материјале попут камена и цигле, прекривене штуком. Овај локалитет је део ширег ширења несторијанског хришћанства, које је ушло у Арабијско полуострво из Сирије и Ирака, са мисијама које су вероватно кренуле ка Индији и Кини са ових острва. Црква и манастир на Сир Бани Јасу, откривени 1994. године, представљају кључни археолошки локалитет из 7. и 8. века, који доприноси разумевању присуства Цркве Истока у Арабијском заливу.
Значај открића: Сведочанство вере
Ово откриће доказује да су хришћанске заједнице не само постојале, већ и напредовале у региону, адаптирајући се локалном контексту. Марија Гајевска, водећи археолог на локалитету, истакла је: „Имали смо насеља хришћана која нису само постојала већ су очигледно цветала.“ Она је додала да је ово „изузетно узбудљиво“ јер крст пружа конкретан доказ да су куће биле насељене хришћанима, и да су вероватно служиле као келије за више монахе. Хагер Хасан Алменхали, још један археолог из ДЦТ Абу Дабија, нагласила је да ископавања помажу у разумевању живота и веза становника острва са околним регионима.
Мохамед Калифа Ал Мубарак, председник ДЦТ Абу Дабија, описао је налаз као „моћно сведочанство о дубоким и трајним вредностима коегзистенције и културне отворености УАЕ“, подсећајући да је мирна коегзистенција део историјске нити региона. Слично, у контексту раног хришћанства, налази попут ових указују на монашки елемент у несторијанским заједницама, који је утицао на свакодневни живот и материјалну културу, са стратешким положајем острва који је олакшавао мисионарске активности.
Данас, локалитет Сир Бани Јас је део резервата природе, отворен за јавност, са напорима за конзервацију из 2019. године који укључују заштитне склоништа, ознаке за посетиоце и малу изложбу артефаката попут стаклених чаша и печата са шкорпијом. Археолози планирају да наставе рад на дворишним кућама, што би могло донети још открића о овом заборављеном поглављу историје.
Ово откриће не само да обогаћује наше знање о раном хришћанству, већ и подсећа на дугу традицију верске толеранције у региону, где су различите вере мирно коегзистирале вековима.
