У организацији Фондације „За српски народ и државу“, 26. марта у Музеју ћирилице у Рачи свечано је отворена прва гостујућа изложбена поставка „У славу ћирилице“.
Централно место на изложби заузимају радови познате сликарке Мирјане Маодуш и калиграфа Душана Мишића. Мирјана Маодуш (Госпић, 1942), која већ дуго живи и ствара на релацији Београд – Париз – Токио, представила је слике у којима слово превазилази функцију писма и постаје ликовни израз и симбол културног трајања.
„Мени је изузетно драга ова изложба јер је то прва изложба о ћирилици у Србији. Такође, веома ценим што су организатори имали слуха да ми укажу част да моја дела буду изложена на овој изложби. То ми је посебно драго. Друго, разлог због којег сам посебно радосна јесте што се борим да нашу ћирилицу на неки начин представим свету. Још у оним годинама сам се сама борила и трудила да покажем свету да је ћирилица наше свето писмо. Да су је два монаха православци измислили, који су светитељи у нашој вери. Да православље није религија као остале, већ стање ума, и да сваки православни човек настоји да се усавршава у животу, све трпи и кроз доброту приближава Богу“, рекла је, између осталог, у изјави за Озарење Мирјана Маодуш.
Древни свет калиграфије на импресиван начин оживео је Душан Мишић, кога су бајинобаштани већ упознали на ранијим манифестацијама „Дани ћирилице“. Он је изложио преписе Мирослављевог јеванђеља изведене у средњовековном калиграфском стилу и истакао да је ћирилица стуб националног идентитета, присутна кроз читаву историју. „Када говоримо о ћирилици, не говоримо само о прошлости, већ и о садашњости“, рекао је Мишић, јер се кроз радионице и активности попут ове подиже свест о вредности ћирилице и развија креативност код деце.
„Ћирилица, као стуб нашег националног идентитета, нешто је што нас прати кроз целу историју и на чему заснивамо нашу културу. Данас је промовишемо управо кроз писану реч. Ми смо један од ретких народа у свету који је привилегован да има овакву лепоту и овакво писмо. Када причамо о ћирилици, не говоримо само о прошлости – она је и наша садашњост, јер управо кроз овакве радионице и дешавања подижемо њен значај на виши ниво и подижемо свест о вредности ћирилице и њеној лепоти“, рекао је за Озарење Душан Мишић, наглашавајући да наша калиграфија има велики потенцијал да се развије међу младима и да заузме место које јој припада у нашој култури. „Али за то је најважније да се код нас самих подигне свест о значају и лепоти ћирилице.“
Изложбу је отворио професор др Урош Шуваковић, који је подсетио да се овом поставком публика упознаје са историјатом српског писма. „Нема српског националног идентитета без ћирилице“, нагласио је професор Шуваковић.
Директорка Фондације Љубица Бертовић објаснила је да изложба представља део низа активности усмерених на очување српског језика, писма и културног наслеђа. Представник Фондације је додао да изложба омогућава младима, иако дигитално писменима, да се упознају са националним писмом и да кроз свакодневну употребу доприносе очувању идентитета.
„Фондација за српски народ и државу имала је велику част да прва изложба која се одржава у Музеју ћирилице у Бајиној Башти буде у организацији Фондације. Ми смо је симболично назвали „У славу ћирилице“ и она је, заправо, део, наставак нашег пројекта „Ћирилицом кроз Србију“. Тиме смо желели да одамо почаст нашем писму, ћирилици, и да је славимо, јер је она део нашег националног и културног идентитета“, рекла је за Озарење Љубица Бертовић, истичући да апсолутно постоје начини да ћирилица буде још присутнија у електронском свету, као и да је промовишемо међу млађим генерацијама.
„Данас, технички и технолошки, можете да правите и сајтове, односно да пласирате материјал путем друштвених мрежа и на ћириличном писму. Дакле, ми смо апсолутни поборници тога и трудимо се да све што радимо и све што промовишемо буде управо на ћирилици. Мислим да је то и порука свима – да се ћирилица може користити у сваком облику и путем свих савремених канала“, закључила је Бертовићка.
Вршилац дужности председника Управног одбора Музеја ћирилице, Синиша Спасојевић, још једном је нагласио значај очувања српског ћириличног писма. „Музеј ћирилице је заправо музеј историјата српске ћирилице и није случајно што се налази баш на овом месту. Рачански монаси су чували српску писменост и ћирилицу, а на овом истом месту чувано је и Мирослављево јеванђеље, најчувенији споменик српске писмености и културе“, рекао је Спасојевић. Он је истакао да музејска установа жели да покрене нове акције и да ћирилици омогући већи статус у Србији, као и да се у свакој прилици српски језик користи искључиво ћирилицом.
Изложба ће бити отворена за посетиоце до 2. априла.
Мирјана Маодуш
Маодуш је студирала сликарство на Школи за примењене уметности у Франкфурту (1965–1968), Академији лепих уметности у Венецији (1969–1972) и на École Nationale Supérieure des Beaux-Arts у Паризу (1972–1975). Магистарску диплому стекла је 1978. године на Универзитету у Милану, тезом о Болоњској школи 17. века — Гвидо Рени, Анибале Карачи и Гверчино.Током својих путовања и студија привукли су је немачки експресионизам, италијански мајстори ренесансе, Паришка школа (посебно Шаим Сутин и Амедео Модиљани), руска авангарда и покрет CoBrA.
Провела је седам година у Јапану, где је студирала калиграфију као уметничку форму. Након почетног фигуративног периода у Паризу, инспирисаног Матисовим фовизмом, Маодуш је остварила себе као савремена уметница. Предајући се аутоматизму ритмичних потеза, почела је да ствара јединствене апстрактне композиције са словима, речима, знаковима и бројевима, претварајући их у интензивне, колоритне слике са вишезначним порукама. Од 1973. године учествује на самосталним и групним изложбама у Француској, Србији, Јапану, Италији, Великој Британији, Швајцарској и Сједињеним Америчким Државама. Чланица је УЛУС-а (Удружења ликовних уметника Србије), La Maison des Artistes у Француској и јапанске уметничке групе Sha-Ji-Tsu. Њени радови су данас изложени у многобројним музејима широм света и у приватним колекцијама
Душан Мишић
Душан Мишић рођен је 1994. године у Шапцу. Средњу школу примењених уметности завршио је у родном граду 2013. године. Калиграфијом се бави од 2009. године. Дипломирани је ликовни уметник црквене уметности (Академија Српске православне цркве за уметност и консервацију). Оснивач је и предавач Калиграфске школе и радионице „Дијак“ у Београду (Рељина 4). Специјалиста је за средњовековну ћириличну калиграфију и преписе старих српских рукописа (између осталог, Мирослављево јеванђеље).
Добитник је 11 награда и признања у области калиграфије, од којих се посебно истичу три Златне палете (2011, 2012, 2013) на међународним конкурсима (у конкуренцији 30 земаља и преко 18.000 радова). Активно излаже, држи радионице и ради на очувању ћириличног писма и српске рукописне баштине.
