Широм западне Европе, католички омладински покрети су се у великој мери прилагодили секуларном мејнстриму, ублажавајући свој идентитет, повлачећи се из јавног простора и посматрајући како њихово чланство стари и опада. Атеитис, најстарије католичко омладинско удружење у Литванији, кренуло је супротним путем. Оно што посебно одликује ово друштво јесте њихов изражен став да су они покрет младих људи са снажним националним и католичким идентитетом, способних да се активно и креативно изразе у различитим областима живота и креативности, који имају значајан и позитиван утицај на савремену литванску омладинску културу. Тако да се о Атеитису може говорити као о друштву будућих лидера литванског друшва.
Основан 1910. године Атеитис функционише на пет оснивачких начела: католицизам, национални идентитет, породица, интелектуална изврсност и друштвени ангажман. У савременом културном окружењу Европе, ова начела представљају директан одговор на идеолошке притиске који делују на европско друштво, као што су релативизам, безкорени глобализам, радикални индивидуализам, културна осредњост и стални напори да се вера у потпуности потисне из јавног живота.
Атеитис је уједно и једина организација из балтичких земаља и источне Европе која има пуно чланство у FIMCAP, Међународној федерацији католичких парохијских омладинских покрета, што је сврстава у мрежу која обухвата западну Европу, од Немачке и Италије до Белгије и Швајцарске. Ипак, може се тврдити да ова организација чини више од већине својих западноевропских партнера у очувању религијског и националнг идентитета те због тога преносимо интервју генералног секретара друштва Игнаса Криаучиунаса датом порталу European Conservative. Криаучиунас је том приликом говорио о формацији младих, патриотизму, породици и о томе шта остатак Европе може научити од покрета који је одбио да нестане из јавног живота, настављајући да заступа традиционалне вредности упркос прогресивним притисцима.
Игнас Криаучиунас, генерални секретар организације, дипломирао је биотехнологију и филозофију на Универзитету у Вилњусу. Тренутно носи чин поручника у резервном саставу Оружаних снага Литваније.
Где проналазите конкретну наду усред демографског опадања и духовне кризе Европе?
Нада, за мене, почиње вером. Без обзира на то колико ствари могу постати мрачне, Христос је васкрсао и та чињеница мења све. Спасење остаје доступно сваком човеку и то није пуко осећање, већ темељ.
Поред тога, наду проналазим у својој породици. Моја новорођена ћерка, више од било чега другог, изоштрила је мој осећај зашто је све ово важно. Демографска криза, која је посебно изражена овде у Литванији, оптерећује ме више него било које друго питање са којим се суочавамо. Каква је сврха расправљати о економији, иновацијама или одбрани, ако једноставно нема људи који би од тога имали користи? Моја породица је мој одговор на то питање. Она је свакодневна потврда, мени самом и онима око мене, да сам изабрао живот, а не нестанак.
Постоји позната изрека која се често приписује Jordan Peterson — „среди своју собу пре него што почнеш да критикујеш свет“. Имам и своју верзију те мисли: имај сопствену децу пре него што почнеш да бринеш о демографској кризи.
На крају, чак и ако се садашња цивилизација урушава, у њој и даље видим жар који би једног дана могао да распламса нову ватру. Хришћанске породице, њихове заједнице и организоване групе попут „Атеитиса“, негују различите начине живота који би једног дана могли бити од користи цивилизацији. Пример за то су манастири током распада Римског царства, захваљујући којима је наслеђе цивилизације очувано и касније обновљено у хришћанској Европи.
Да ли смо данас сведоци спорог цивилизацијског самоубиства Европе која је напустила своје хришћанске корене?
Морам признати да често сумњам у способност Европе да опстане. Барем споља, све делује неповратно нарушено. Некада су широм Европе постојале активне организације Католичке акције које су окупљале студенте, школе, раднике и хришћанско-демократске странке.
Ми Литванци били смо међу последњима који су организовали сопствене структуре, али су оне брзо угушене у совјетској ери. Након поновног стицања независности, обновили смо везе са организацијама Католичке акције у другим земљама. Оно што смо затекли било је – празнина. Неке од тих организација имају бројно чланство, већина је материјално добро обезбеђена, али су изнутра празне. Наши представници често одлазе на заједничке догађаје као глас протеста, подсећајући их да су њихове организације католичке и да би тако требало и да делују.
На међународним скуповима, најприроднији савезници често се налазе међу представницима централне и источне Европе, али изненађујуће и међу Африканцима и Азијатима. То представља занимљив парадокс – истовремено изазов и прилику. Зар није могуће да се Европа, која је некада слала мисионаре на крај света, једног дана поново христијанизује управо посредством народа које је некада настојала да преобрати?
Треба имати у виду да је најважнији принцип нашег покрета католицизам. Патриотизам, као љубав према сопственој земљи, долази тек након тога. Живим у складу са овим начелима, али верујем да је глобално хришћанство важније од његових појединачних регионалних израза. На крају крајева, када је Европа настајала, она је била једноставно – хришћанска. Пре Реформације, становници овог континента доживљавали су себе као хришћане; то је био уједињујући фактор. Касније су се ти идентитети углавном поклапали – били смо и хришћани и Европљани. Данас – више не. Као што сам већ напоменуо, католички Литванци све чешће проналазе више заједничког са Африканцима него са сопственим сународницима или другим Европљанима.
Већина европских хришћанских омладинских покрета или се распала, или су постали готово неразлучиви од секуларних невладиних организација. Шта је то што је „Атеитис“ задржало као изричито религиозан покрет, док су се многи други компромитовали?
Одговор је, сасвим отворено, у крви мученика. Током совјетског периода, јавно практиковање католичке вере могло је значити прогон у Сибир или затвор. Оснивач наше организације, професор Пранас Довидаитис, некадашњи председник владе Литваније, ухапшен је у првим данима бољшевичке власти и одведен дубоко у Русију, где је стрељан две године касније.
Неки тврде да је Литванија задржала своју религиозност једноставно зато што је совјетска окупација „конзервирала“ наше друштво, те да је у политичком окружењу слободне Литваније де-христијанизација само одложена, а не избегнута.
Ја у потпуности одбацујем ту теорију. Оно што нас је одржало религиозним није пасивно очување, већ активан отпор совјетском комунизму. И лично сам видео тај отпор жив и снажан на неочекиваним местима. Годинама сам знао за федерацију „Атеитис“, високо ценио њену историју, а ипак сам остао дубоко скептичан према ономе у шта се претворила, уверен да је де-христијанизована. Ипак сам се учланио. Оно што сам затекао била је организација која се тихо враћа својим коренима, док су они који су је раније водили ка секуларизацији постепено одлазили.
Један од пет стубова „Атеитиса“ јесте „националност“, појам који некима може бити непријатан. Како правите разлику између родољубља који је утемељено у љубави према сопственом народу и култури, с једне стране, и етно-национализма, с друге?
Наш идентитет почива на чињеници да смо католици и да су сви хришћани наша браћа и сестре. Чак и у међуратном периоду, када су Литванија и Пољска биле у дубоком ривалству, литвански хришћани били су међу онима који су бар покушавали да граде мостове.
Међутим, стуб националности је током времена претрпео значајне промене. Пре једног века имао је другачију тежину, нарочито у тренутку када је хитни задатак био окупљање литванског народа у снажну националну државу, јасно одвојену од околних народа. Тај принцип је поново добио на значају када се управно тело наше организације после Другог светског рата преселило у Северну Америку, док су Литванци тамо настојали да очувају свој идентитет у оквиру америчке разноликости.
Пре пет година бих рекао да је, са обзиром на то да литванска државност више није угрожена, овај принцип изгубио део своје хитности и да се своди углавном на очување националне културе. Тада је, међутим, поново оживела шовинистичка пропаганда Русије, која европске народе дели на „праве“ и „измишљене“, и национално питање се поново вратило у први план.
По мом мишљењу, принцип националности подразумева да сваки народ заслужује сопствену државу и да националне државе остају један од најстабилнијих оквира за организовање људског друштва. У Светом писму Христос шаље апостоле да уче све народе, а не неку безобличну, безнационалну масу.
Дубље питање је ко припада једном народу. Мој одговор следи специфично хришћанско тумачење: свако ко доприноси делу спасења тог народа. Имамо аргентинског свештеника у нашим редовима који је вероватно учинио више за духовно спасење литванског народа него већина самих Литванаца. Не могу га сматрати странцем.
У теорији, помирити католицизам, који позива на универзалност, и националност, која позива на посебност, заиста је тешко. Али када се правилно споје, та напетост може да створи изузетну културну снагу.
Европска комисија све више захтева од држава чланица да се усагласе око приступа абортусу, родне идеологије и редефинисања брака и породице. Коју улогу „Атеитис“ има у формирању лидера који ће бранити национални суверенитет у тим питањима?
Наш метод је рад са младима, почев од најранијег узраста кроз дечје кампове, где обликујемо младе у аутентично хришћанској култури. Окружење у којем је нормално бити верник, желети велику породицу и неговати вредности брака. То је наша снага.
Следећи корак је укључивање младих у друштвени ангажман. Признајемо да то не успева увек. На крају средње школе или на почетку факултета, живот се умеша, и неки чланови који су одрасли у организацији се удаље од активног учешћа, а понекад и од наших идеја у потпуности.
Сејемо, али не сазри свака сетва за жетву. Наш циљ је утицај на културу, а не јурњава за тренутним резултатима. Оснивачи наше организације били су јасни по том питању: избегавати директно политичко деловање, бар у младости. Зрелост у врлини и идејама мора доћи пре тога. Морамо живети идеале које заступамо пре него што их јавно проповедамо. Говоримо о породичним вредностима, али прво их морамо сами остварити. Имати сопствену децу пре него што се говори о демографској кризи.
Да ли сте били под притиском да ублажите своје традиционалне ставове у замену за институционалну подршку?
За сада смо успели да сачувамо своју независност. Међутим, осећамо да би се тај простор ускоро могао затворити. Примећујемо пораст различитих идеолошких услова у конкурсима за финансирање пројеката.
Морам да признам да понекад морамо да направимо мање уступке или да користимо другачију комуникацију од оне коју бисмо иначе желели. Ипак, већина наших прихода не долази из државних извора финансирања. Имамо сопствени фонд нематеријалног капитала и развили смо сопствени систем прикупљања средстава.
Као актуелни правни руководилац организације, стално постављам циљ да диверзификујемо изворе прихода како бисмо могли да наставимо своје активности. То такође доприноси финансијској едукацији чланова организације. Не живимо од некаквих нејасних фондација или државних фондова који расподељују новац прикупљен од пореских обвезника, већ од донација наших присталица и људи добре воље.
Антонио Грамши је тврдио да марксисти морају прво да освоје културу, пре него што освоје политику. Гледајући европски простор, да ли мислите да је прогресивизам победио у културном рату?
Да би се одговорило на то питање, прво морамо прихватити да уопште постоји нешто попут „културних ратова“ или идеја да неко нешто мора да „освоји“. То ми делује као марксистички поглед на свет: стално инсистирање да је неко у рату са неким другим и да постоје непомирљива непријатељства, уз имплицитну претпоставку да једна страна мора победити и уништити другу.
Не могу да прихватим такву манихејску поделу. Не постоји потреба да се било ко побеђује. Не постоје непомирљиви непријатељи или групе људи које треба уништити. „Левичари“ или „прогресивци“ су људи са својим урођеним достојанством, само заблудели или погрешно усмерени.
Хришћанска антропологија има концепт првородног греха и човековог пада. Људи греше, чине зло, понекад и не знајући, или још чешће — дубоко уверени да чине добро. У сваком историјском периоду тај грех се испољава у различитим облицима у друштвеном животу. У 19. и 20. веку то је био комунизам; данас су то одређени идеолошки покрети који одвајају слободу од моралне одговорности. Није случајно што ове идеологије имају међусобно повезано идеолошко порекло.
Папа Јован Павле II то је назвао „структурама греха“. На крају, није грех победио, већ Христос. У неком тренутку ће и данашњи, чак и снажни облици левичарства опасти, али немам сумње да ће се појавити нове „структуре греха“, нове отровне идеологије, и да ће они који себе сматрају конзервативцима морати изнова и изнова да подсећају друштво на старе истине и да штите саму друштвену ткивност.
Која је најзначајнија претња способности „Атеитиса“ да остане и религиозан и друштвено ангажован?
Најопаснија претња била би губитак борбеног духа. Наша федерација је настала у знаку борбе и, у извесном смислу, мора у том духу и да остане. Не само у борби против спољашњих притисака, већ и у унутрашњој борби која се односи на стални духовни рат против сопствених слабости и против оних древних искушења: „Нећу служити“.
На крају, организације живе или умиру не због финансијских структура или правних притисака, већ због идеја. Институције су само видљиви облик невидљивих уверења. Ако је жива идеја присутна, све остало ће уследити: чланови, ресурси, отпорност. Ако идеја избледи, ниједан облик институционалне подршке не може је спасити.
Можда је то најдубљи изазов са којим се Европа данас суочава: не пре свега економски или политички пад, већ тихи губитак идеја и идеализма који су некада давали смисао и правац њеној цивилизацији.
