Прошле су 222 године од када је у шумадијском селу Орашцу Карађорђе Петровић на Сретење Господње позвао народа да „сваки свога убије субашу“ и отпочне обрачун са Турцима, јер „Србинова вера, достојанство, имовина и живот под јаничарима били су у гори и хајдучкој пустињи“. Глас о почетку „буне на дахије“ брзо се ширио по тадашњем Београдском пашалуку. До Дрине и „Рач украј Дрине“ донео га је Мелентије Стојановић, већ девет годиина хаџија и игуман манастира Раче.
До тада се сав духовни живот у Рачанском крају одвијао у малој дрвеној цркви брнари, скривеној у једној повећој јарузи (попут оне у Марићевића јарузи у Орашцу) у Дубу. Био је то метох манастира Рача. И ова мала брвнара била је дуго у рушевинама као и њена заштитница Рача. Обе ове светиње, манастир и црквабрвнара у Дубу, обновљене су при крају осамнаестог века.
Све се то одвијало док је у Стамболу на престолу био турски султан Селим Трећи, а у Београду Хаџи Мустафа паша, београдски везир. У време када је Рача била у рушевинама или честа мета осветничких хорди са једне и друге стране Дрине, дубска богомоља, попут многих малих црквица широм Србије, преузимала је духовну улогу на овом граничном подручју, на коме је
требало сачувати српски етос.
Верске обреде у овој цркви вршила су хаџи Мелентијева сабраћа Исаија и Игнатије крштавајући верни народ Рачански под геслом: „Док год да си, мораш знати ко си“. За обнову ове светиње, са сигурношћу се може претпоставити, заслуга је рачанског архимандрита хаџи Мелентија Стеваовића.
У време велике обнове манастира Раче, Мелентије је дао да се упоредо обнови и ова српска светиња, црква брвнара у Дубу. Радове је поверио истим осаћанским неимарима. А какав су монументални сакрални објекат саградили осаћански неимари у Дубу, најбоље је осликао песник Миодраг Павловић:
„Међу брдима окомитих падина, иза плетара, воћњака, жалосних врба и појединачних четинара, на једној заравни над потоком као над предпоследњем или најнижем степенику планинских степеница, стоји ова грађевина од дрвета. Ка њој се мора силазити, ипак она очарава својом усправношћу и необично, она је усправљена својим високим кровом од летава избразданих кишним сливањем. Изгледа на час као окомито постављени сплавови, налегли један на други. (…)
И све дашчице крова, што тако брижљиво прекривају под собом тајну неких бића, изгледају и као велике љуспе лиснатог камења, чинећи штит окренут нагоре, не само према небу него и према свим погледима и напастима уперених са околних брда. (…)
И када човек стан пред улаз, лицем пред предњи лик цркве брвнаре, она му се учини ведром: покаже тој згради очи и чело и браду, о праг ослоњена: на глави велики калпак или многострана капа неког жреца двних времена: вавилонског, персијског, египатског. Види се: читав тај кров је капа коју множина људи у исти мах наман на чело, и та капа од дрвног крзна није наманута само да штити од мача из руке и камена из праћке…“
И заиста, после свега што је изговорио песник, човеку застане дах и свако помисли да види ову хришћанску светињу која је одолела вековима. Она је и у последњем погрому кога су Турци извршили после слома Првог устанка, 1813 године, да су на часној трпези отсекли главе њеним монасима Исајии и Игнатију, на себе преузела часну духовну мисију све до друге велике обнове
манастира Раче 1824.
О духовној вези Раче и Цркве брвнаре у Дубу, сведочи и Јоаким Вујић у свом „Путешествију по Србији!“ из 1826. године: „После, са Мићом Арсенијевићем, Соколске нахије кнезом, крећем из Ужица, прегазим малу реку Волујац, затим пређем преко планине Волујац. После давде ступим у Соколску нахију и дођем у прво село звано Заглавак, затим у Дуб. У овом селу јест једна мала од дрва начињена црква. Храм ове цркве јест Вазнесење Христово, које потпада под манастир Рачу. Она је две године касније значајно обновљена…“
Цркву брвнару у Дубу је походио и бечки научник, путописац и археолог Феликс Каниц и о томе оставио запис у свом делу „Србија – земља и становништво“, при крају деветнаестог века. Бурне деценије с почетка двадесетог века црква брвнара у Дубу преживела је као парохијска црва за села Дуб, Церје, Заглавак и Злодол. Пљачкана је и паљена јој архива и од аустроугарских и од бугарских окупатора у оба рата.
У Краљевини Југославији, село Дуб и велика дубска парохија 1939. године добија нову цркву сазидану од тврдог материјала. Освештао ју је свети владика Николај Велимировић на великом духовном сабору и посветио је апостолима Петру и Павлу. Остаће забележено да је свети Владика Жички и Охридски, када је после освећења нове цркве, походио цркву брвнару, изразио своје дубоко кајање што је дозволио да се гради нова црква у Дубу, „када село има овакву светињу којом би се сваки хришћанин поносио“. Слутећи да ће она бити скрајнута и препуштена зубу времена и тако потонути у заборав.
И било би тако да се није одважио историчар Драгиша Милосављевић, дугогодишњи директор Музеја у Ужицу, да својом студијом о цркви брвнари у Дубу скрене пажњу научне јавности а и локалној самоуправи у Бајној Башти. Уследила је још једна значајна обнова ове цркве. Туристичка организација Бајне Баште поставила је само два путоказ и то је све што је после тога локална самоуправа у Бајној Башти учинила за овај изузетни спомени духовности и културе.
Садашњи парох Дубске цркве Владимир Јовановић, са верним народом, ове веома велике парохије, одржава и порту старе цркве брвнаре, док свету Литуригију у овом храму служе пет пута годишње.
Ипак, ангажовањем верног народа, локалне самоуправе, свештеника Владимира и министра културе Николе Селаковића, који је посетио овај храм, одпочиње полако њена обнова. Оно што је минитар Селаковић током посете обећао јесте да се прво у овај храм врати оригинални полијелеј преузет од Музеја у Ужицу за једну изложбу након које никад није враћен. Након тога, требало би да и Туристичка организација уз локалну самоуправу из Бајне Баште уз договор са Епархијом жичком изгради један пригодан туристички пројекат и тиме додатно уврсти Дубску цркву брвнару у својој туристичкој понуди.
