Након заседања Извршног одбора Олимпијског комитета Србије, под председништвом председника Дејана Томашевића, на ком су чланови овог тела једногласно донели одлуку и пружили пуну подршку иницијативи да се назив ове институције промени у Српски олимпијски комитет, имали смо прилику да видимо одушевљење многих љубитеља спорта и самих спортиста.
И то не би било ништа чудно, јер свакако институције имају право да мењају имена, па чак и оне основане од државе, тим пре уколико се променом имена жели истаћи национални идентитет или допринос националном јединству и значају који одређена институција обухвата.
Међутим, да то баш и не иде тако, те да би се показало како држава Србија и не постоји, а да су сами Срби за све криви, па чак и за сопствено постојање, постарали су се, чим пре, нико други до блокадери, или барем њихов остатак, именом и презименом сакривени иза чувеног колективног имена „ЕТФ у блокади“. Они су се, већ колико јуче, одмах на друштвеној мрежи „Х“ изјаснили по питању промене имена, управо оспоравајући да се у земљи Србији ишта назове српским. И све то, наводно, правдајући чињеницом да је држава Србија земља свих њених грађана, те покушавајући истовремено, малициозно и тенденциозно, да се субверзивно пренесе порука да је, ето, Србија толико уништена земља да у њој живе Срби мрачњаци који само умеју да шире мржњу. Наравно, те своје тврдње поткрепљују, опет наизглед веома безазленом и веома мотивишућом поруком: „Kada ih pobedimo, pobedićemo i njihovu politiku 90ih. A pobedićemo“.
Пошто је реч о младим људима, или би бар хтели да верујемо да су млади, јер за старије генерације које су искусиле те 90-те године једноставно оправдања нема да би се овако нешто написало. А кад говоримо о студентима, треба ипак имати разумевања јер они још увек немају ни адекватног образовања нити животног искуства, па је отуда, верујемо, и настала оваква њихова порука. Баш из тог разлога, будући да је реч о будућим, потенцијалним инжењерима електротехнике, који тек уче и савладавају најосновније ствари из своје будуће струке, претпостављамо да немају пуно времена да уче сопствену историју или су је заборавили (јер ипак треба марљиво учити из примарне и секундарне литературе за испите). Отуда желимо да укажемо на две ствари. Као прво, што се тиче деведесетих година, ратове у Хрватској и Босни и Херцеговини изазвали су они који нису, као и студенти ЕТФ-а данас, газили не само права Срба као једног од конститутивних народа ондашње СФРЈ, него су газили њихово елементарно право на постојање. И управо на основу тога што су Срби у тој СФРЈ били један од конститутивних народа чија су уставна права била редовно унижавана, као и чињенице да су управо над Србима извршени ратни злочини, па све до поновљеног геноцида и етничког чишћења, требамо да знамо и да поштујемо сопствену историју много више од познавања било које области електротехнике (коју ни на који начин не смемо омаловажити или се не исказати као стручњаци у тој области), јер тек кад знамо ко смо и шта смо, можемо знати и куда ћемо ићи у будућности. Управо зато погледајмо прво ко је и шта је заправо Олимпијски комитет Србије, да бисмо могли да знамо куда треба даље да иде и да се развија.
Олимпијски комитет Србије је у својој сто шеснаест година дугој историји више пута мењао своје име. Неке од тих промена имена биле су везане за промену уређења савета, док су неке промене имена биле искључиво због промене имена државе. Тако је 23. фебруара 1910. године основан Српски олимпијски клуб. Будући да до тад у Србији није било никакве олимпијске инфраструктуре, основан је прво клуб као основа. Што је за оно време био уобичајен облик за прве олимпијске организације у многим земљама. Није још имао статус комитета јер није био међународно признат.
Већ 1911. Српски олимпијски клуб мења име у Средишну савезну управу или Централни олимпијски клуб, а догодине, тачније 17. јула 1912. године, опет мења име у Српски олимпијски комитет, односно Олимпијски комитет Србије, како је стајало на печату. И ово име је заправо најважније јер је Српски олимпијски комитет примљен у МОК на Конгресу у Стокхолму од 4. до 17. јула 1912. године (тачан датум пријема није познат, а претпоставља се да је то било 17. јула). Те тако отпочиње међународна историја српског олимпијског спорта, али не само српског већ, видећемо касније, и југословенског.
Оснивањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца оснива се 14. децембра 1919. године у Загребу Југословенски олимпијски одбор, који управо захваљујући чланству Српског олимпијског комитета у МОК-у аутоматски постаје међународно признат. Мајор Светомир Ђукић је на Конгресу МОК-а у Антверпену 18. августа 1920. године представљао Олимпијски комитет Србије и том приликом га је МОК признао и за „делегата“ Југословенског олимпијског одбора. Тако је Српски олимпијски комитет наставио рад као Југословенски олимпијски одбор, а од 1927. године као Југословенски олимпијски комитет. Те године седиште ЈОК-а се враћа из Загреба у Београд. И то је необориви доказ свима који покушавају да Србији оспоре континуитет са Југословенским олимпијским комитетом, покушавајући тиме да унизе значај СОК-а за развој југословенског олимпизма.
Олимпијски комитет Србије тако наставио је традицију СОК-а, ЈОК-а и ОКСЦГ-а, па у својој историји има учешћа на свим издањима одржаних Летњих олимпијских игара (од 1912) и Зимских олимпијских игара (Игре у Лејк Плесиду 1932. и Скво Велију 1960. пропуштене су због високих трошкова, а Игре у Лилехамеру 1994. због санкција). Иако појединци покушавају да оспоре тај континуитет и историјско наслеђе које краси Олимпијски комитет Србије.
То и јесте суштински проблем: зашто некоме смета, а посебно малој групи студената која себе назива студентима „ЕТФ-а у блокади“, враћање Олимпијског комитета својим коренима и свом најбољем предању кроз ново, односно најстарије име? Коме, поред тако пребогате историје, може да смета истицање придева српски у називу? Тај комитет је основан у Србији, основан је за српске држављане, основан је за српске држављане који желе да се баве спортом и да побеђују за Србију. Дакле, основан је за све људе који са поносом носе боје ове земље, воле ову земљу, труде се и раде у овој земљи и за ову земљу. Из историје СОК-а, ЈОК-а, па и ОКС-а, јасно је да су премноги спортисти радо носили српске и југословенске заставе иако су били припадници националних мањина. Поставља се питање, због чега и која је разлика између придева југословенски и српски у имену олимпијског комитета? Или је то само у главама „ЕТФ студената у блокади“ који заправо и не разумеју и не знају ништа, осим да треба, по нечијем налогу, да уносе што већу пометњу и раздор међу националностима у Србији? Зар само Срби морају увек да се стиде свог имена и свог порекла? Због чега може комитет да буде југословенски, ал никако не сме да буде српски? Због чега Срби не смеју у својој земљи да истичу своје заставе, своје писмо, свој језик? На који начин ће то српски да буде сметња другим националностима да се такмиче за ту исту Србију? Да ли спортисти који су припадници националних мањина а носе наш заједнички репрезентативни дрес не носе истовремено и боје Србије? Да ли то можда имају другачије држављанство или нека посебна права у односу на Србе и друге народе? Па зато комитет не сме бити српски?
Оно што је овде веома занимљиво јесте чињеница да студентима „ЕТФ-а у блокади“ не смета што се олимпијски комитети Хрватске и Црне Горе управо тако и називају: „Hrvatski olimpijski odbor“ и „Crnogorski olimpijski komitet“. Где су у тим називима права Срба као националних мањина у обе ове државе? Да ли је Србима у тим државама забрањен приступ спорту, јер по њиховој логици, ако Олимпијски комитет Србије промени име, то ће имплицирати да једино Срби могу бити чланови Српског олимпијског комитета и једино се они могу у Србији бавити спортом? А у обе државе имамо примере да се у много већим и важним стварима крше најосновнија људска права Срба и да им се перманентно оспорава свако право на егзистенцију. А можда, поучени искуством Хрватског олимпијског одбора и Хрватског ногометног савеза у којима само покатоличени Срби који су у међувремену постали ревносни домобрани и осведочене усташе које редовно иду на концерте ратног злочинца Марка Перчевића Томпсона, као што је то, на пример, Лука Модрић, могу да играју ногомет, желећи тако нешто да избегну код нас па нас управо наводе на тај чувени „еуропејски пут“ којим треба да идемо, одричући се свега, а понајпре свог имена и вере. Па да онда срећни и весели певамо са њима на концертима Томпсона, славећи што више ништа српског немамо.
Међутим, „паметнице и свезналице“ из некаквог недефинисаног и нелегалног покрета „ЕТФ-а у блокади“ су се мало заиграле и заборавиле да у Србији још има Срба који веома добро познају и воле сопствене претке и желе да живе у складу са својом вековном историјом. Који се не стиде тога што су Срби, што желе да живе на свом огњишту у својој земљи и да имају институције које ће носити поносно српско име и у које ће бити добродошли сви они којима се живи у овој земљи и који је подједнако воле. А таквих је кроз векове било и биће их још много. Управо зато Српски олимпијски комитет и комплетан српски спорт имају чиме да се поносе и имају шта да понуде свету. А то је српска посебност и другачијост у односу на остатак света. Управо оно чега се стиде и гнушају управо разни, како себе називају, другосрбијанци, блокадери и сви они који мисле да једино и искључиво прихватањем западних, туђих вредности могу нешто понудити остатку света.
И можда је најбоље да другосрбијанским „паметницама и свезналицама“ уместо закључка понудимо први члан Устава Републике Србије, из ког можда ипак нешто и науче:
Члан 1.
Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима.
