Брисел у енергетској кризи не тестира само своју отпорност на кризе, већ и своје право на лидерство. Када је комесар ЕУ за енергетику и становање, Дан Јергенсен, крајем марта у Европском парламенту упозорио на могућност дуготрајнијег поремећаја у међународној трговини енергијом, то је било више од пуке процене ситуације. Безбедност снабдевања Уније је обезбеђена, али државе чланице морају „сада заједнички да делују као истинска Унија“. У Бриселу се ова криза стога тумачи као испит зрелости јединственог тржишта и способности ЕУ да националне рефлексе укроти у заједнички оквир.
Комисија је јасно поставила тон. Државе чланице треба да се уздрже од мера које повећавају потрошњу горива, ометају слободан промет нафтних деривата или смањују искоришћеност европских рафинерија. Неургентни радови на одржавању треба да буду одложени, биогорива да се више користе, а тржишне информације да се брже пријављују. Политичка порука је јасна: Комисија жели да спречи да 27 влада, под притиском растућих цена, појединачно успоставе сопствене заштитне механизме и тиме додатно продубе поремећаје које званично настоје да сузбију.
Европска комисија упозорава на опасност по јединствено тржиште
Пре свега се мисли на владе које су на ценовни шок реаговале националним мерама олакшица и интервенција или су такве мере припремале: Шпанија са нижим порезима на енергију и гориво и субвенцијама за гориво; Италија са олакшицама кроз акцизе; Португалија са привременим субвенцијама за дизел намењеним пољопривреди, рибарству, јавном превозу и таксијима; Грчка са субвенцијама за гориво и ђубриво, као и са јефтинијим трајектним картама.
Француски друмски превозници добијају паушалну помоћ од 20 центи по литру горива. Рибари добијају еквивалентну помоћ од 20 центи по литру (повраћај трошкова горива), уз додатну ликвидносну подршку (одлагање плаћања социјалних доприноса без камата, продужење пореских рокова и кредите). Поред тога, француска пољопривреда је у потпуности ослобођена акцизе на пољопривредно гасно уље (GNR) за април 2026. године. Аустрија је реаговала привременим смањењем пореза на гориво и ограничењем маржи, Румунија смањењем акцизе на дизел, а Словенија привременим ограничењем куповине горива.
Немачка је, ограничавањем повећања цена на бензинским станицама на једном дневно, изабрала пут националне регулације цена (о чему је извештавао JF). Француска је, с друге стране, заузела супротан став и изричито одбила широка смањења пореза на гориво или опште субвенције, како не би додатно подстакла тражњу и инфлацију. Управо против ове комбинације појединачних мера које повећавају потрошњу и угрожавају јединствено тржиште усмерено је упозорење Европске комисије.
Мађарска се у овом контексту издваја као пример снажне националне интервенције на енергетском тржишту, која је у више наврата изазивала забринутост Европске комисије због могућег нарушавања јединственог тржишта. Будимпешта је још током претходних таласа енергетске кризе увела административно ограничење цена горива, настојећи да заштити домаћинства и привреду од наглог раста трошкова. Иако је ова мера касније укинута услед несташица и притиска на снабдевање, она је остала симбол мађарског приступа који ставља националне интересе испред тржишних механизама.
Посебну контроверзу изазвала је одлука да субвенционисане цене горива у једном периоду буду доступне искључиво возилима са мађарским регистарским таблицама. Такав потез оцењен је као супротан принципима слободног кретања робе и услуга унутар Европске уније и као потенцијално дискриминаторан према грађанима других држава чланица.
Поред контроле цена, Мађарска је користила и фискалне инструменте, укључујући смањење акциза и друге пореске олакшице, како би ублажила ефекте раста цена енергената. Истовремено, земља је задржала снажну оријентацију ка дугорочним енергетским уговорима, посебно у области снабдевања природним гасом, што јој је омогућило релативно стабилније цене у поређењу са појединим другим државама чланицама.
Политички гледано, мађарска влада доследно заступа став да државе чланице морају имати довољан маневарски простор за заштиту сопствених економија у кризним околностима. Управо због таквог приступа, Мађарска се често посматра као пример политике која тестира границе између националног суверенитета и заједничких правила Европске уније. У контексту упозорења Европске комисије, мађарски случај додатно илуструје изазов са којим се Унија суочава: како ускладити различите националне одговоре на кризу, а истовремено очувати интегритет јединственог тржишта и солидарност међу државама чланицама.
Два сукоба се преплићу у енергетској кризи
Кипарско председавање Саветом ЕУ истакло је, након неформалне видео-конференције министара енергетике, неопходност усклађеног европског деловања. Истовремено, Немачка, Италија, Шпанија, Португалија и Аустрија захтевају увођење свеевропског пореза на екстрапрофит енергетских компанија како би се растеретила домаћинства и привреда.
Иза ових захтева стоји иста логика као и у упозорењу Дана Јергенсена: ако шок делује на европском нивоу, онда и финансијски одговор треба да буде европски. Комисија, стога, не настоји само да обузда националне једностране потезе, већ користи кризу и као прилику да прошири простор за додатне интервенције на нивоу Уније.
У овом тренутку расправа поприма темељни карактер. Актуелно управљање кризом сусреће се са дугорочно припреманом стратешком линијом Уније. Већ у мају 2025. године Комисија је представила план за постепено одустајање од руске енергије. Крајем јануара 2026. године постепено укидање увоза руског гаса претворено је у обавезујуће право Европске уније. Тако се у енергетској кризи преплићу два сукоба: краткорочна реакција на ценовни шок изазван кризом на Блиском истоку и дугорочна трансформација европског енергетског снабдевања.
За Брисел, ова два процеса чине јединствену целину. Међутим, за владе попут оних у Мађарској или Словачкој, управо на том месту почиње сукоб око суверенитета. Ове државе, које су у већој мери зависне од руског гаса и имају дугорочне уговоре о снабдевању, страхују да би брзи и обавезујући кораци ка напуштању тих извора могли угрозити њихову енергетску безбедност, економску стабилност и право на самостално вођење националне енергетске политике. Стога се расправа о енергетској кризи све више претвара у ширу политичку дебату о границама надлежности Европске уније и односу између европске солидарности и националног суверенитета.
Оно што данас иде у прилог Бриселу јесте и победа Питера Мађара који је заузео потпуно фанатичну пробриселску политику у којој ће Мађари осетити озбиљне последице у контексту националне безбедности и економије.
Фицо: „Зеленски угрожава енергетску безбедност Европе“
„Европска комисија напада кључне интересе Словачке и, у координацији са украјинским председником Володимиром Зеленским, на несхватљив начин угрожава енергетску безбедност Европе“, изјавио је словачки премијер Роберт Фицо и наставио:
„Овде имамо особу на челу Украјине која Словачкој наноси значајну штету. Он је човек који је, уз своју изричиту сагласност, допринео томе да гасовод Северни ток буде уништен експлозијом. Он је тај због кога је обустављен проток гаса ка Словачкој, што нам је годишње наносило штету од 400 до 500 милиона евра на име транзитних такси. И он је човек који је једнострано обуставио рад нафтовода Дружба.“
Ове изјаве словачког премијера одражавају дубоке политичке поделе унутар Европске уније у погледу енергетске политике и односа према Украјини. Док Брисел настоји да убрза процес енергетске транзиције и смањи зависност од руских енергената, поједине државе чланице, попут Словачке, указују на економске последице таквих одлука и наглашавају потребу за очувањем националне енергетске безбедности.
Изјаве Роберта Фица такође илуструју шири сукоб између европског приступа заснованог на заједничкој политици и настојања појединих држава да задрже већи степен суверенитета у управљању сопственим енергетским ресурсима и инфраструктуром. У том контексту, енергетска криза све више постаје не само економско, већ и геополитичко питање које обликује односе унутар Европске уније.
Фицо је сада позвао Брисел да изврши притисак на Володимира Зеленског како би дозволио инспекцију нафтовода Дружба. Управо се ту налази прави тест политике Европске уније. Може ли Унија у новој енергетској кризи бити више од координационог секретаријата?
Одговор Дана Јергенсена је недвосмислено потврдан. Међутим, што Брисел више користи кризу како би продубио европско управљање, то спор постаје отворенији: ко доноси одлуке у енергетској политици када ситуација постане озбиљна – владе држава чланица или сама Унија?
Ово питање превазилази оквире тренутне кризе и задире у саму суштину европске интеграције. С једне стране, заједничко деловање омогућава ефикаснији одговор на прекограничне изазове, већу стабилност тржишта и снажнију преговарачку позицију ЕУ на глобалној сцени. С друге стране, државе чланице настоје да задрже контролу над сопственим енергетским ресурсима и инфраструктуром, сматрајући енергетску безбедност кључним елементом националног суверенитета.
Због тога енергетска криза не представља само економски и геополитички изазов, већ и политички тренутак у којем се одлучује о будућем балансу моћи између Брисела и националних престоница. Начин на који ће овај спор бити разрешен у великој мери ће одредити даљи ток европске енергетске политике и сам процес европске интеграције.
