Аутор: Ибен Транхолм
Хитно питање за Европу гласи: зашто муслимани прелазе у хришћанство на местима где је та вера забрањена, прогоњена или строго ограничена — док у отвореној и толерантној Европи, са црквама које су присутне на сваком кораку, многи постају још чвршћи у исламу, а неки се чак радикализују?
Деценијама Европа покушава свим секуларним средствима којима располаже да управља растућим присуством ислама на нашем континенту. Програми интеграције били су први: међурелигијски дијалог, курсеви о женским правима, изазови слободе говора попут данских карикатура пророка Мухамеда, као и забране бурке и вела који покривају лице. Упркос овим искреним и често скупим напорима, већина њих није дала резултате. Сада, са порастом илегалне имиграције — посебно у Уједињеном Краљевству — нови, строжи приступ добија на снази међу конзервативцима: ремиграција и депортација илегалних имиграната.
Ове мере можда јесу закаснеле и у многим аспектима неопходне. Ипак, поставља се искрено питање: да ли ће оне заиста преокренути „исламизацију Запада“? Међународно право, уколико се фундаментално не промени, гарантује да многи муслимани који већ живе овде имају законско право да остану — и да слободно практикују своју веру, као што демократска друштва са верским слободама захтевају. А ако ремиграција не буде решење, шта онда? Који је следећи корак?
Морамо коначно покушати оно што до сада нисмо — управо оно што нам је секуларна идеологија дуго забрањивала, али што би нас можда поштедело многих тешкоћа: приступ проблему из религијског угла. То јест, разговор са муслиманима о Богу и благо упознавање са Јеванђељем.
Постоји запањујућа, готово намерна слепоћа за религијско језгро присуства ислама на Западу. Од Барака Обаме и Терезе Меј до Франсоа Оланда, Ангеле Меркел и многих данашњих политичких лидера, порука је била доследна: без обзира на тензије које ислам доноси у Европу, „то нема никакве везе са религијом“.
То се делимично говори зато што се религија сматра ирелевантном, делимично зато што западни секуларизам држи до илузије да ће игнорисање религијске димензије учинити да она нестане, а делимично зато што се веру сматра превише опасном да би јој се приступило директно.
Чак ни најдраматичнији догађаји нису успели да пробију тај став. Ујутру 26. јула 2016. године, двојца младих мухамеданских терориста упала су у римокатоличку црвку у Сен-Етјен ди Рувреу на северу Француске и том приликом пререзали грло 86-годишњем свештенику Жаку Амелу док је служио мису на олтару — чин који је одјекивао мучеништвима првих векова хришћанства. Ипак, председник Оланд је инсистирао да то није верско насиље, већ напад на Републику: „Напасти цркву, убити свештеника, значи оскрнавити Републику.“
Ово одбијање да се религија види као централни фактор обликовало је политику интеграције широм Запада. У Данској — земљи која је примењивала посебно одлучан секуларни приступ — политичари су веровали у социјалдемократску формулу: дати муслиманима образовање, посао (посебно женама), пристојан смештај, аутомобиле и пуни систем социјалне заштите, па ће њихов верски поглед на свет тихо нестати у секуларном материјализму. Тај експеримент је пропао. Уместо секуларизације, многи муслимани су постали побожнији, а неки и радикалнији, управо у сусрету са просперитетним, али религијски индиферентним Западом.
Бројке то потврђују. Анкета TV 2/Megafon из 2015. године показала је да четири од десет данских муслимана (око 40%) сматра да би дански закони требало да буду засновани бар делимично на Курану, а не искључиво на Уставу.
Студија Центра за друштвене науке WZB у Берлину из 2013. године, коју је спровео Руд Копманс, а која је обухватила муслимане у Немачкој, Француској, Холандији, Белгији, Аустрији и Шведској, показала је да 65% испитаних верује да би шеријат требало да има предност над националним законом. У Данској је 2009. године сваки пети муслиман давао предност шеријатским законима у односу на устав.
Анкета Ifop-а из 2025. године у Француској показала је да 57% младих муслимана узраста од 15 до 24 године подржава шеријат у односу на републичке законе (15% у потпуности, 31% делимично); укупно, 46% муслимана у Француској дели то становиште.
У Британији је ICM анкета за Channel 4 показала да 23% испитаних даје предност шеријату у односу на британски закон.
Ово продубљено религијско опредељење видљиво је широм европског простора. Током последњих петнаест година, џамије и исламски молитвени простори су се значајно умножили, што прати и раст становништва и појачану религиозност.
У Француској — европској „муслиманској сили“ са приближно 5–6 милиона муслимана — број џамија и молитвених просторија се удвостручио, са око 1.500 у 2001. години на више од 2.300 у 2025. години, често уз подршку приватних донација или иностраног финансирања из Турске и Саудијске Арабије, упркос правилима лаицитета.
У Немачкој је број џамија порастао са око 2.500 на између 2.500 и 2.963, док је број традиционалних објеката са минаретима више него удвостручен од 2004. године.
У Уједињеном Краљевству број џамија је порастао са око 1.500 у 2010. години на 1.800–1.900 наменски грађених данас (што се повећава на 2.838 ако се укључе и привремени објекти), док су бивши пабови, цркве и складишта претворени у исламске центре — посебно у Лондону и Мидлендсу — што представља осамнаестоструки пораст од 1990-их.
Ове бројке јасно показују: у друштвима која негују верску слободу, политичке мере саме по себи не могу да зауставе ширење једне вере. Може ли постојати веза између чињенице да су најсекуларније, постхришћанске земље — Шведска, Немачка, Француска и Британија, у којима је посећеност цркви драматично опала — управо оне које се најтеже носе са проблемима интеграције и паралелним друштвима?
Морамо себи поставити једно оштро питање: како би Европа данас изгледала да смо пре тридесет година слали пасторе и свештенике у прихватне центре и муслиманске заједнице? Да ли би део радикализације могао бити избегнут?
Наравно, не говори се о принудном преобраћењу — већ само о томе да хришћани и свештенство отворено и срдачно позивају муслимане у искрен разговор о томе ко је Бог заиста. У широко гледаном Јутјуб разговору под називом „11 области у којима МУХАМЕДАНСТВО ПРОПАДА, посебно у Великој Британији“, хришћански апологета Крис са Speakers’ Corner-а описује како многи мухамеданци које среће у центру Лондона имају тиху сумњу у своју веру и изненађујуће су отворени за разговор са хришћанима — посебно када мухамедански учењаци не успевају да одговоре на тешка питања. Реалност је једноставна: ако им се хришћани не обрате, често ће им се обратити радикални имами.
То да цркве могу да допру до мухамеданаца — и да мухамеданци нису по природи непријатељски настројени према њима — јасно се види из данског искуства. Током избегличког таласа из Сирије 2015. године, Црквена служба за интеграцију утврдила је да је око 70% миграната који су долазили у црквене просторе за сусрете било мухамеданско. Секуларне власти често нису могле — или нису хтеле — да одговоре на њихове дубоке верске потребе, остављајући људе отуђене хладном бирократијом. За већину мухамеданаца, вера је много важнија од демократских слобода које се од њих очекује да одмах прихвате. Када локалне институције одбијају или игноришу разговор о Богу, многи се природно окрећу црквама за помоћ: заједнички оброци, правна помоћ, курсеви језика, контакт са породицама. Ипак, многе цркве, обликоване истом секуларном атмосфером, оклевају да пређу границу практичне помоћи и да отворено говоре о Богу и Јеванђељу. Шта ако би евангелизација била природан, неустручавајући део тог прихватања? Да ли би многи изабрали Христа уместо Мухамеда, чиме би себи и западним друштвима уштедели много патње? Истраживања доследно показују да хришћански мигранти — и они који прихвате Христа — имају далеко мање проблема са интеграцијом.
Скептици се могу питати да ли би мухамеданци на Западу заиста реаговали на Јеванђеље. Али погледајмо шта се дешава у земљама са мухамеданском већином: хришћанство тамо расте експлозивно, као никада у историји, чак и под жестоким притиском.
Иран је упечатљив пример. До 2023. године посећеност џамија је толико опала да је министар културе то назвао „веома алармантним“, уз пад активних џамија за трећину. Године 2025. председник Масуд Пезешкијан предложио је да се џамије преуреде у јавне службе како би се оживеле, признајући да 70–80% нема имаме и да је 50.000 затворено. Истовремено, процене организација попут Elam и Transform Iran говоре о 1–3 милиона преобраћеника из мухамеданства у хришћанство, о умрежавању кућних цркава које се утростручило од 2010-их, дигиталном учењу које досеже преко 25.000 људи месечно, и новим верницима који доводе целе породице и комшије у веру. Прогони стварају тајност, али црква расте кроз лична сведочења из љубави.
Исти образац се јавља и другде. У Алжиру — једној од највећих заједница преобраћеника у мухамеданском свету — процене се крећу од 50.000 до 200.000 хришћана, углавном бивших мухамеданаца
у региону Кабил, при чему кућне цркве расту око 8% годишње упркос затварањима и ограничењима. У Индонезији, највећој мухамеданској земљи на свету, црквени лидери процењују да би хришћанство могло да достигне 20–30% становништва (знатно изнад званичних 11%), са милионима преобраћених у последњим деценијама, често у харизматским заједницама, у условима друштвеног притиска. У Авганистану је број познатих хришћана порастао са неколико појединаца 2001. године на 10.000–20.000 или више данас, али у крајњој тајности. У Ираку се више од 5.000 мухамеданаца преобратило од раних 2000-их, а нове цркве појављују се у Багдаду и Курдистану упркос озбиљним ризицима. Судан је, од 1990-их, сведочио милионима људи који су прешли у хришћанство, што је подстакло снажан раст у условима сукоба.
Ово поставља још једно хитно питање за Европу: зашто се мухамеданци преобраћају у хришћанство на местима где је вера забрањена, прогоњена или строго ограничена — док у отвореној, толерантној Европи, са црквама које су свуда присутне, многи постају чвршћи у мухамеданству, а неки се чак и радикализују?
Представници мреже „St. Nicholas Tavelić Network for Morisco Catholics“ — TavNet, лаичке католичке мисионарске мреже за мухамеданске преобраћенике са седиштем у Великој Британији — полазе од уверења да је далеко плодније говорити о томе ко је Бог и шта Он од нас жели, него расправљати о томе која је цивилизација данас супериорнија. Они истичу да многи мухамеданци доживљавају хришћанство као синоним за слободњачку, попустљиву културу коју не могу да прихвате. Као и сами преобраћеници, они то виде из прве руке. Један је рекао: „Видим људе — своју породицу — за које бих волео да имају бољи утисак о хришћанству, како би им било лакше да се преобрате. У многим вишегенерацијским мухамеданским породицама, млађа генерација постаје религиознија током времена — управо зато што се шире безбожност и што је аутентична хришћанска култура избледела.“
За ове бивше мухамедане, који су сада католици и активни у TavNet-у, нема сумње: када би Црква показала снажнији, живљи и здравији хришћански пример, много више мухамеданаца би пришло Христу. Они жале што је Црква постала превише пасивна и што више није „град на гори“ о коме је Исус говорио у Беседи на гори. Секуларизам је Цркву учинио готово агностичном према сопственој традицији — све се изнова доводи у питање од самог почетка. Мухамеданци примећују ту недоследност. За некога ко долази из мухамеданског окружења и постаје католик, једна од најобесхрабрујућих ствари може бити утисак да хришћанима недостаје чврсто уверење, да њихова вера једноставно плута с временом, без трансцендентног начела које сија одозго, као што је Куран за муслимане.
Долазак мухамеданства можда је чак и промислитељски позив на буђење који нам је очајнички потребан: не пре свега да бисмо одгурнули мухамеданце, већ да бисмо пробудили истинску хришћанску обнову у сопственим срцима и заједницама. Црква мора да се суочи са својом одговорношћу да буде тај блистави град на гори и да приведе муслимане Христу. Ниједна влада не може да постигне оно што Црква, у свом најбољем облику, има моћ да учини. Не треба да евангелизујемо мухамеданце да би ислам нестао, већ из љубави према истини и љубави према ближњем. У истинској љубави према ближњем, не можемо желети да наши мухамедански пријатељи остану у духовној заблуди или ропству.
Избављење Европе од мухамеданизације неће доћи само кроз политику, већ кроз духовну обнову. Ово никада није била само политичка битка; ово је духовна борба. Хришћани и промишљени конзервативци морају иступити са смелим, љубављу испуњеним и мисионарским духом својих предака, нудећи живог Христа уместо да се држе политичких снова који су само продубили присуство мухамеданства. Само Јеванђеље — дељено са смиреношћу, искреном топлином и непоколебљивим уверењем — може променити срца, исцелити друштва и повратити континент истини која га је некада одређивала као хришћански свет.
_________________________
Ибен Транхолм је дански теолог, новинарка, ауторка и коментатор у култури чији рад истражује однос вере, културе и друштва. Неколико година радила је као уредница и радио-водитељка у данском јавном сервису DR. Сарађивала је и са Ватиканским медијима у Риму. Њено истраживање усмерено је на кризу смисла на Западу и растући покрет хришћанске обнове у западној цивилизацији.
