Муслимани на некадашњим југословенским просторима су наша реалност и мора се много озбиљније прићи том делу нашег народа и осветлити га историјски, културолошки и социолошки, јер други и недобронамерни већ одавно раде на њиховом отуђењу и програмираној али и често вољној амнезији о својим стварним коренима. Заправо, ради се на њиховој планској денационализацији. Босна и Херцеговина нама мора бити велика и стална поука још од Берлинског конгреса и аустроугарске окупације 1878. године, да не идемо даље у ретроспективу.
За време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а посебно у време Краљевине Југославије, било је на помолу право решење тог питања. Велики део муслиманске политичке и културне елите и знатан део муслиманске популације изјашњавао се као Срби исламске вероисповести што је значило да се враћају својим етничким и националним коренима, коренима без обзира на своју нову верску припадност. Додуше, било је оних који су се изјашњавали као Хрвати исламске вероиспосповести као и них који су остајали неопредељени или касније у мањем броју Југословени. Међутим, било је и отпора таквом процесу враћања српским коренима од стране верско – конфесионалних и неких политичких структура као и одређених фактора из области културе и науке. Ипак, поред отпора том најприроднијем и историјски утемељеном решењу један круг из врха Југословенске муслиманске организације (ЈМО) већ се 1923. године издвојио и повезао са делом културне и политичке елите Срба православаца. То су били Осман Виловић, Ахмед Шерић, Дервиш Омеровић, а посебно се истицао муфтија Хаџи Ибрахим еф. Маглајић који је касније постао и реис улема Исламске верске заједнице Југославије. Након увођења шестојануарске диктатуре 1929. године, тој напредној групи придружили су се и Мустафа Куленовић, Хасан Миљковић, Салих Баљић и многи други из тадашњег руководства ЈМО.
Југословенска муслиманска организација (ЈМО) основана је на нивоу Југославије. Њени оснивачи били су већ давно преживели феудални слој бегова и ага и са њима повезаним делом муслиманске заједнице. Парола је била: „Муслимани на окуп“ како би се мобилисале муслиманске масе за борбу против експропријације ага и бегова да би се добиле одштете за одузете беглуке и селишта. Све се то радило под паролом „борба за аутономију Босне“ коју су желеле и шире грађанске масе које су биле под снажним политичким утицајем беговата, иако је био добрим делом осиромашен. Врхови ЈМО су те пароле брзо издали чим је беговима и агама обећана исплата 225 милиона динара под условом да уђу у Пашићеву владу и да њени посланици гласају за Видовданки устав 1921. године. Познате вође ЈМО били у др Мехмед Спахо, Халид – бег Храсница, Шефкија Бехмен. Већи део врха ЈМО се прохрватски орјентисало уочи и већ на почетку Другог светског рата, а неки су били и у Павелићевој усташкој влади.
На просторима бивше Југославије муслимани су само оно што и јесу, тј. припадници исламске (мухамеданске) вероисповести што нико не оспорава нити може ко оспорити, јер је то историјска и социолошка реалност. Религијска, као и свака друга припадност, била је и остла загарантована уставно – правним третманом свих конфесија и нација како у Краљевини СХС, Краљевини Југославији и сада у Републици Србији. Међутим, поставља се питање њихове етничке припадности, односно, њихове националности. Ком народу они то припадају? Да ли су они аутохтони народ коме су Срби православци, наводно, одузели земљу и идентитет. Они којима су Срби православци наводно отели земљу и преотели културну баштину, или као што данас тврде, они који су над њима извршили некакав геноцид? Или су заправо муслимани само Срби чији су претци, из најразличитијих разлога, прешли у неком временском периоду на мухамеданство? Те да су данашњи „Бошњаци“ запрво само Срби мухамеданци који су отргнузи из сопственог националног, етничког корена и којима се на најсвирепији могући начин кроз различите системе манипулације одузима идентитет, е да би се на крају сачинио назови „народ“ који ће извршавати туђе захтеве и прохтеве.
Међу бројним дефиницијама нације и њеног одређења, током XIX века, а нарочито у његовој првој половини, најзначајнија улога и место се давало језику, као одређујућем фактору у формирању нације. Како наводи Милорад Екмечић, онко како је Францука енциклопедија крајем XVIII века дала дефиницију да је нација зједница језика и да је везана за суверенитет у држави, на том убеђењу је и немачки филозоф Фихте формулисао 1807. године најкраћу, најјаснију и можда најдемокртскију дефиницију нације „да је нација језик“. Поред језика, ту су били и заједничко етничко порекло, народни обичаји, традиција и припадност роду. Религија је у европским теоријама о формирању нације била сасвим споредна ствар и такво становиште су заступали сви водећи европски научници у то време, а нарочито најпознатији француски теоретичар нације Ернест Ренан. Он бележи у свом чувеном предавању „Шта је нација?“ одржаном 1882. године на Сорбони да у савремено доба свака особа верује и практикује на свој начин оно што може и што жели: „Више не постоји државна религија; човек може бити Француз, Енглез или Немац и бити католик, протестант или ортодоксни Јеврејин или уопште не бити верник. Вера је пост ствар појединца; тиче се савести свакога посебно. Подела нација на католике и протестанте више не постоји.“
Наши муслимани углавном знају своје етничко порекло. Много већи број муслимана је српског порекла док је муслимана хрватског и албанског порекла много мање. Многи Албнци на јужним српским територијама у великом броју су поарбашени Срби. Има муслимана који су пореклом Турци, Мађари, Македонци, али је то занемарљиво у односу на велику већину оних који су српског порекла. Многи садашњи Албанци на Косову и Метохији, у Старој Рашкој и Малесији били су католици или православци српске крви и језика. Масовно су Албанци, Арбанаси или Шиптари, како они сами се бе називају, исламизирани током 17, а на простору Старе Србије у 18. веку. Тај процес у неким деловима Старе Рашке трајао је и све до прве половине 19. века. Најчешће сусе албански Малисори (Брђани) насилно из својих планина насељавали у раничарске и питоме просторе Старе Србије (Косово и Метохија, Стара Рашка, северозападни део Македоније, јер им је то османлијска власт плански омогућавала и дозвољавала као муслиманском елементу који је прихватао и ширио исламску религију и турско-османску државну идеју. На тај начин су угрожавани и потискивани или поарбанашени староседеоци Срби који су остали хришћани, па чак и Срби који су већ били исламизирани.
Слично се догађало и са Србима католицима у Далмацији, Дубровнику, јужној и западној Хрцеговини, Лици, Банији, Кордуну, Славонији који су под разним видовима притисака морали да се изјашњавају као Хрвати. Било је и доста случајева да су и православни Срби морали да притају на унијаћење и прелазак у католичанство и кроатизирање како би опстали на својим огњиштима. То се морало чинити и за сигурност голе егзистенције али и за могућност рада и напредовања у државним службама па често и за физичку безбедност појединцима и целим породицама.
Што се тиче наших муслимана, сада се ради о конструисању бошњачке нације од муслимана на простору Босне и Херцеговинеи бивше Југославије која би била заснована на верској и језичкој одредници (ислам и босански, а не бошњачки језик), а да Босна и Херцеговина буду матична земља те нације па би се тако добила и територијална одредница. У класичном смислу сваку нацију каректеришу релевантна одређења, одреднице као што су језик, заједничко порекло етнопсихолошке карактеристике, слични обичаји и традиције, заједнички економски и други општи интереси. Стварање илузорних и сурогат – заједница је посебно штетно и неприхватљиво у нашем историјском и актуелном политичком и уопште друштвеном миљеу, јер Босна и Херцеговина је и српска земља. Од свега тога једино је тачна верско – конфесионална одредница и културне особености које из ње проистичу. Остале одреднице нису тачне и научно прихватљиве, јер, као што је већ речено, Босна и Херцеговина је и српска земља, а босански језик у стварном животу заиста не постоји. И обичан свет и политичке елите и даље комуницирају као што су то чиниле и раније и нису им потребни преводиоци.
Муслимани никада и нису конкретно постављали неко своје национално питање, јер нису ни имали националну идеологију све до краја шездесетих година 20. века када је то питање промовисано као школски пример политичког прагматизма. За конституисање нације није довољна само верско-конфесионлна одредница и снага политичке жеље и воље. За то су потребни дуги историјски, социолошки и културни процеси. Тај преседан су направили комунисти у бившој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославиј (СФРЈ) и тако наше муслимане довели у многе заблуде и неспоразуме са рођацима, кумовима, побратимима, пријатељима и комшијама који су остали православци.
За време првих година окупације Босне и Херцеговине Аустроугарска и њен управитељ окупиране Босне и Херцеговине гроф Бењамин Калај (управљао од 1882. до 1903.) покушали су да промовишу босанску нацију. Од тога се брзо одустало и кренуло се на промоцију бошњачке нације са ексклузивитетом за само босанскохерцеговачке муслимане. Те промоције су и тада пропале, јер ипак није могла да опстане исконструисана и само пропагандним и политичким редствима промовина нација од стране окупатора и његових домаћих сарадника, као и муслиманских екстремиста. И Турци су за време вишевековне окупације називали муслимане Босне и Херцеговине, као и неких других наших предела, Бошњацима, али у пежоративном смислу (бош празан, празноглав, тврдоглав). Често су говорили: „Крк Бошњак, бир адам, ода јармаз – од 40 Бошњака само један ваља, па ни тај не ваља“.
Мађарски Јевреј Бењамин Калај нарочито је остао запамћен по покушају стварања „босанске“, а мало касније „бошњачке“ нације. Калај је рођен у Пешти, а умро у Бечу (1839 – 1903.). Као аутроугарски конзул у Београду написао је запажену Историју Срба у којој је доказивао да су скоро сви становници Босне и Херцеговине Срби са три вере. Ту своју књигу ће забранити када буде принудни управник окупиране Босне и Херцеговине. Упорно је на тој дужности радио на одвајању муслимана од православних Срба. Тиме је нанео огромну штету односима између муслимана и православних чије су последице и данас присутне. За њега је врло важна и чињеница да му је мајка била мађаризована Српкиња.
Берлински конгрес 1878. године мења неке границе на Балканском полуострву. Између осталих, донета је одлука о признавању независности Србије, Црне Горе и Румуније, а садашња Бугарска је била подељена на два дела. Србија и Црна Гора су добиле значајна територијална проширења која су остварена у ослободилачким ратовима 1876 – 1878. За нашу тему јеод изузетног знчаја одлука тог конгреса да Босну и Херцеговину окупира Аустроугарска, а простор некадашњег Новопазарског санџака да остане као тампон зона између Србије и Црне Горе. Истовремено, то подручје да буде и коридор за даљу пенетрацију аустроугарске у унутрашњост Балкана све до Солуна. Гроф Калај и окупациона влада праве планове за стварање „босанске нације“, заправо посебног националног идентитета у Босни и Херцеговини. Циљ тог пројекта био је да се утре све што еј било заједничко са Србима и Србијом. Да би у том науму окупатор имао успеха, морао се ослонити на оне домаће људе који су били спремни на такву сарадњу. Међу њима су се касније посебно истицали Мехмед-бег Капетановић Љубишак, Сафет-бег Башагић и др.
Окупаторска влада у Сарајеву је стварње босанске нације сматрала за идеално оружје у остваривању своје замисли. Међутим, брзо се од тог плана одустало сматрајући да је боље или на стварање бошњачке нације, што би био неки континуитет са оним што су Турци већ били учинили. Инистар Бењамин Калај је инсистиро на тзв. босанском патриотизму и радио је на пропагирању „агресивоног босанског национализма“. У сврху те пропаганде оснива се и лист Бошњак 1891. године. Уводи се босански језик и термин босанчица за ћирилицу која је до тада била домаће писмо у целој Босни и Херцеговини, чак и код фрањеваца. Име „босанчица“ за ћирилицу у Босни и Херцеговини није било познато до те окупације. Творац тзв. босанчице је др Ћиро Трухелка, археолог, историчар, кустос и први директор Земаљског музеја у Сарајеву. Тај музеј основала је аустроугарска окупаторска власт у Сарајеву 1886. године. Др Ћиро Трухелка је рођен у Осијеку 1865. године, а умро је у Загребу 1942. године. Сматрао је и пропагирао је да је Босна и Херцеговина хрватска земља. Објављена је чак и Граматика Босанског језика 1890. године. Бењамин Калај је забранио ћирилицу и све што је српско, па чак и своју књигу: Историја Срба. Калајев режим је настојао да идеју бошњачке нације прошири и на муслимане у Новопазарском санџаку (Рашка област, мада је она ужи појам) и на Косову и Метохији. То позује и објављивање књиге аустроугарског вицеконзула и цивилног комесара у Пљевљима (1888 – 1891) Теодора Ипена Novi bazar und Kosovo. Ипен је иначе био стручњак за албанско питање којем је одавно Аустроугарска поклањала велику пажњу како би стварањем Албаније Србији спречила излаз на Јадранско море. У томе је Аустроугарска имала велику подршку Ватикана и Велике Британије. Ипен за те потребе написао велики број радова о тзв. албанским националним митовима, те се бавио пропагандом албанског национализма. Све његове радове и активности богато је финансирала Аустроугарска.
Отуђивањем Босне и Херцеговине и развијањем непријатељстав код муслимана према Србији и Црној Гори, режим је настојао да у будућности оствари трајан и дефинитиван расцеп у јужнословенском свету, а првенствено у српском народу, чиме би се уклонила основна претпоставка за остваривање српског уједињења. Француски историчар Андре Бар описао је време аустроугарске окупације Босне и Херцеговине (1878 – 1918) и сведочио, између осталог, да су „Аустроугари стигли у БиХ с планом о присиљавању православних Срба, да се одричу Србије, своје културе и верских обреда“, а да муслимани морају да служе цару Фрањи Јосифу и да га признају за свог суверена. Колико су Срби православни и муслимани били тиме одушевљени показао је Херцеговачки устанак 1882. године. Тада су и православни и муслимани одбили да се регрутују у аустроугарску војску. Многи су бежали у Србију, Црну Гору, па чак и у Америку. Као вође и познати учесници у устанку, поред Петра тунгуза, Стојана Ковачевића и многих других помињу се и муслимани као Салих-ага Форта, Хајдар-бег Ченгић, Ибрахим-бег Ченгић, Омер-бег Филиповић, Ибрага Тановић, Омер-бег Танковић, Мехмед-бег Фадилпашић, Алија Куртовић, Ибрахим Тотић и низ других.
Окупациона влада у Сарајеву је посвећивала посебну пажњу у разбијању сарадње и заједничке борбе за просветно-културну аутономију муслимана и првославних Срба. Пефидном и лукавом политиком фаворизовали су и протежирали муслимане у јавним и државним службма како би се код православних Срба изазвало незадовољство и суревљивост, јер су православних били школованији, а и већинско стновништво. Безкрупулозном пропагандом и политичким смицалицама настојало се на што већем и бржем раздвајању муслимана и православних ширећи србофобију чиме су плашили муслимане опасношћу од православних и Србије, представљајући их као непријатеље и узрочнике за све њихове невоље. Аустроугарска власт смишљено није радикално решавала ни аграрно питање како би и са те стране изазвла незадовољство и сукобе између бегова и кметова који су у огромној већини били православни Срби. Окупатор је знао да су босанскохерцеговачки и старорашки муслимани у далеко највећем прценту српског порекла и да су сачивали свест о својим српским коренима, а говорили су и својим српским матерњим језиком. Муслимани су задржавали и неке преисламске општенародне и хришћанске традиције без обзира на своју конверзију у ислам. Неке од тих старих традиција нису ни до данас заборављене.
***
Књигу „Знаменити Срби исламске вероисповести“ Салиха Селимовића можете купити у књижари Српске књижевне задруге у Београду, Краља Милана 19, или поручити путем онлајн-продавнице или телефоном: 011/3238-218.
***
Салих Селимовић рођен је у Тешњу 25. октобра 1944. године. У родном граду је завршио основну школу и гимназију. Студије историје и географије завршио је на Сарајевском универзитету.
Аутор је 20 књига и 115 стручних, научних и многих публицистичких радова. Сарадник је више музеја и архива. Учесник је бројних домаћих и међународних научних купова, округлих столова и трибина. Редовни је члан Матице српске, академик Развојне академије и члан Удружења књижевника Србије. Напоменимо само неке од истакнутих радова: „Муслимани у Равногорском покрету и јединицама ЈВуО 1941–1945“, „Нека презимена и њихово порекло на простору Старе Рашке“, „Прилози пореклу, исламизацији, миграционим и демографским процесима у Рашкој области“, Сјеница: Настанак и развој до ослобођења 1912: Нова демографска кретања“, „Прилози прошлости старе Рашке“ том 1 и 2 и „Срби муслимани и њихов идентитет“.
Добитник је Вукове награде за 2013. годину као историчар истраживач, Грамате Милешевске епархије, награде „Гордан Ратиновић“ хуманитарне организације „Стара Рашка“ из Београда, Велике награде задужбине „Родољуб Нићифоровић“ из Београда и многих других признања.
