Одабирати поврће, пиринач, месо и
рибе, спремати јело за породицу,
износити на сто.
Размишљам о кувању, о свакидашњем,
простом, а понекад веома
драматичном чину.
Сећам се хладних дана, када је
било тешко да се нађе једно
јаје, један кромпир.
Купус беше скупљи
од фриждера, и од
главе човека.
Тадашње воће, сада невидљиво,
стављам на дланове да
измерим тежину.
Само да осетим светлост крушке
из шуме. Оно што је хранило
нашу децу.
***
Кајоко Јамасаки рођена је 14. септембра 1956. године у граду Каназава (Јапан).
Дипломирала је на Филолошком факултету Хокаидо универзитета (Јапан). Била је на
специјализацији од 1979. до 1980. на Филозофском факултету у Сарајеву. Године 1980.
боравила је у Љубљани на специјализацији (САЗУ). Магистрирала је и докторирала на
Филолошком факултету у Београду.
Потпредседница је Управног одбора Српског књижевног друштва. Пише на јапанском и
српском. Њене песме на српском језику поседују особени квалитет: оне повезују два
типа осећајности и два типа језичке сликовитости, источњачке и западњачке. Кајоко
Јамасаки је јапанску (хаику) луцидност транспоновала у наш језик.
Добитник је годишње награде за превод на инострани језик за 1995/96. годину (Српски
П.Е.Н. Центар).
Професорка је јапанологије на Филолошком факултету Универзитета у Београду, песникиња и преводилац.
Фото: НОВОСТИ/З. Јовановић
