Осим мене, нема никога. Почиње
вечерње: две монахиње,
у служби.
Моле се Богу, и птицама.
Тако чувају језик,
и речи.
Гласови, примитивни инструменти,
које им је дао Бог, благо греју
студени ваздух, и мене.
Биће снег: шума
крије птичји
мук.
***
Кајоко Јамасаки рођена је 14. септембра 1956. године у граду Каназава (Јапан).
Дипломирала је на Филолошком факултету Хокаидо универзитета (Јапан). Била је на
специјализацији од 1979. до 1980. на Филозофском факултету у Сарајеву. Године 1980.
боравила је у Љубљани на специјализацији (САЗУ). Магистрирала је и докторирала на
Филолошком факултету у Београду.
Потпредседница је Управног одбора Српског књижевног друштва. Пише на јапанском и
српском. Њене песме на српском језику поседују особени квалитет: оне повезују два
типа осећајности и два типа језичке сликовитости, источњачке и западњачке. Кајоко
Јамасаки је јапанску (хаику) луцидност транспоновала у наш језик.
Добитник је годишње награде за превод на инострани језик за 1995/96. годину (Српски
П.Е.Н. Центар).
Професорка је јапанологије на Филолошком факултету Универзитета у Београду, песникиња и преводилац.
Фото: НОВОСТИ/З. Јовановић
