Посета председника Француске Емануела Макрона Кенији поводом самита „Африка напред“, одржаног у Најробију 11. и 12. маја, представља покушај радикалног редефинисања француске политике према Африци. По први пут се велики француско-афрички самит одржава у једној енглеско говорној земљи, што симболизује стратешки заокрет који подржава Јелисејска палата. У овој посети улог је вишеструк: дипломатски опоравак, економско репозиционирање и покушај удаљавања од тешког наслеђа „Франсафрике“. Међутим, најава инвестиција од 23 милијарде евра за Африку већ изазива оштре критике у Француској, у тренутку изузетно строгих буџетских ограничења.
Избор Кеније није случајан. За разлику од Сенегала, Обале Слоноваче или Габона, Кенија нема колонијалну прошлост са Француском. Некадашња британска колонија, регионална сила Источне Африке и утицајна чланица Комонвелта, Најроби представља Африку окренуту англофонским тржиштима, новим технологијама и међународним инвестицијама. Макронов циљ је да се удаљи од историјског односа „један на један“ са франкофонском Африком, који је постао политички токсичан након низа криза у Сахелу.
Од 2020. године Француска је претрпела серију великих пораза у Африци. Војне хунте у Малију, Буркини Фасо и Нигеру протерале су француске снаге. Војно повлачење из Чада и смањење француског присуства у Сенегалу додатно су појачали утисак урушавања француског утицаја на континенту. Уз то те земље редовно оптужују Француску за неоколонијализам и политичко-војно мешање. Суочен са тим нападима, француски председник делује као лидер који није успео да преокрене тренд због кога се некадашња сила данас посматра као дискредитована држава у опадању. У том контексту, Кенија делује као неутралнији партнер, мање оптерећен симболиком и компатибилнији са Макроновом реториком о „партнерству равноправних“ — уз ризик да се додатно продуби јаз са афричким државама које са Француском деле заједничку прошлост.
Ова стратегија подразумева и промену речника. У Најробију је Емануел Макрон нагласио да „Африци више требају инвестиције него помоћ“. Најавио је мобилизацију пројеката вредних 23 милијарде евра, од чега би 14 милијарди долазило од француских компанија, а девет милијарди од афричких партнера. Циљани сектори су енергетска транзиција, дигиталне технологије и вештачка интелигенција, поморска економија, пољопривреда и здравство. Јелисејска палата тврди да би те инвестиције могле да створе више од 250.000 директних радних места у Африци и Француској.
Француски председник тако покушава да промовише приступ који је више економски него војни. Било би ипак претерано у томе видети велику визију: реч је пре о опортунистичком покушају прикривања неуспеха које је Француска доживела у другим деловима континента. Самит у Најробију ставља у први план компаније, стартапе, младе и технолошке иновације, уместо традиционалне безбедносне сарадње. Француска истовремено покушава да парира утицају Кине, Турске и заливских држава, које су последњих година значајно повећале своје економско присуство у Африци.
Ова дипломатска офанзива наилази на снажне резерве у Француској. И левица и десница критикују најаву коју сматрају потпуно одвојеном од унутрашње ситуације у земљи. Француска има рекордан јавни дуг који премашује 110 одсто БДП-а, док буџетски дефицити изазивају забринутост у Европској унији и међу кредитним агенцијама. Истовремено, француске јавне службе пролазе кроз дубоку кризу: болнице су преоптерећене, школе у проблемима, недостаје лекара, транспортни систем пропада, а локалне власти све су незадовољније.
Критичари такође указују на нејасноће око најављених 23 милијарде евра. Значајан део тог износа односи се на приватне инвестиције или већ раније договорене пројекте. То није директан државни чек Француске, већ комбинација јавног и приватног финансирања, кроз коју се Макрон лако представља као великодушни покровитељ и храбар инвеститор. Ипак, у очима јавности симболика може бити политички експлозивна: најављивати милијарде за Африку док влада истовремено тражи уштеде у Француској додатно подстиче критике да је Емануел Макрон више опседнут својим међународним имиџом него свакодневним проблемима француског народа.
За Жан-Филипа Тангија пресуда је јасна: Макрон „ради на празно“, а Француска више не може себи да приушти финансирање Африке. Говорећи за CNews, изјавио је: „Док отима новац возачима и тврди да нема средстава за смањење пореза, Емануел Макрон глуми доброг Самарићанина у Африци новцем француског народа — и то без икаквог резултата.“
Шеф француске државе ипак покушава да оправда ову политику стратешким разлозима. По његовом мишљењу, судбине Европе и Африке тесно су повезане. Инвестирање у развој Африке, сматра он, помогло би у смањењу миграционих криза, отворило нова тржишта за француске компаније и ојачало геополитичку стабилност у условима растућег кинеског и руског утицаја. У Најробију је Макрон чак иронично признао да европске државе више „немају у потпуности средства“ за традиционалну политику званичне развојне помоћи.
Ипак, ово путовање делује и као последњи покушај Емануела Макрона да спасе свој афрички политички пројекат. Иако је на почетку првог мандата обећао да ће „обновити“ односе Француске и Африке, његов биланс се данас углавном посматра као дипломатски неуспех. Упркос гестовима сећања на колонијалну прошлост и враћању афричких уметничких дела, позиција Француске на континенту никада од стицања независности није била толико оспоравана.
Избором Најробија, Емануел Макрон покушава да окрене страницу старих француско-афричких односа и обнови утицај заснован на економији, технологији и регионалним партнерствима. Али та стратегија долази у тренутку када се и сама Француска налази у изузетно крхком стању. Макронова опклада је да убеди јавност како улагање у Африку није идеолошки или постколонијални трошак, већ геополитичка инвестиција у будућност саме Француске. Успех те стратегије зависиће подједнако од њених стварних економских резултата, као и од способности да буде прихваћена у француској јавности, која је све више оптерећена унутрашњим проблемима. На глобалном југу, међутим, мало ко више верује у Макронову потребу да се представља као велики државник кога свет и даље слуша.
