Брисел дигитални евро, проверу узраста и „Chat Control“ представља као одвојене одговоре на стварне изазове, али када се посматрају као целина, они откривају ко има контролу над дигиталном инфраструктуром која све више обликује свакодневни живот у Европи.
Европска унија гради дигиталну архитектуру будућности. То не чини одједном, нити кроз један закон. Чини то постепено, слој по слој: кроз платне системе, дигитални идентитет, проверу узраста, модерирање садржаја и контролу приватних комуникација. Корак по корак, тако да не изазове узбуну.
Сваки нови елемент тог система представља се уз образложење које је на први поглед тешко оспорити. Дигитални евро приказује се као средство заштите монетарног суверенитета. Провера узраста оправдава се заштитом деце. „Chat Control“ представља се као део борбе против сексуалног злостављања деце. Проблем није нужно у свакој појединачној мери, већ у кумулативној логици на којој све оне почивају.
Недавна анализа дигиталног евра поставила је ово питање у стратешки контекст: суверенитет у 21. веку више не зависи само од територије, одбране или политичких институција, већ и од тога ко контролише инфраструктуру која омогућава функционисање привреде. У тексту се дигитални евро представља као део европске тежње ка стратешкој аутономији и ослобађању од зависности од приватних или неевропских платних система, од компанија Visa и Mastercard до услуга Apple Pay и Google Pay.
Европа мора да смањи зависност од спољних актера. Ниједан озбиљан политички и економски блок не може да препусти контролу над платним системима, енергетиком, сировинама или технолошким мрежама страним субјектима. Међутим, та иста логика добија сасвим другачије значење када се са новца пренесе на питања дигиталног идентитета и приватности.
Управо ту се појављује ризик онога што стручњаци називају „ширење првобитне намене“ (function creep): средство које је уведено ради једне легитимне сврхе временом почиње да се користи и за друге, првобитно непредвиђене намене.
Европска комисија је у априлу саопштила да је њена нова апликација за проверу узраста спремна за примену. Она ће омогућити корисницима да докажу своје године приликом приступа дигиталним платформама, може се активирати помоћу пасоша или личног идентификационог документа, а поједине државе чланице већ планирају да је интегришу у своје националне дигиталне новчанике за електронски идентитет.
И овога пута званично образложење делује разумно: заштита малолетника од штетног садржаја, зависнички осмишљених дигиталних платформи, узнемиравања и сексуалних предатора. Нико не спори потребу да се на те проблеме одговори. Питање је, међутим, каква се инфраструктура успоставља како би се то постигло.
„Chat Control“ ту расправу преноси у најличнију сферу – приватне комуникације. Савет Европске уније је 2. јула усвојио свој став о поновном увођењу привремене мере која омогућава пружаоцима дигиталних услуга да добровољно откривају и уклањају материјал који садржи сексуално злостављање деце, док се не усвоји трајни законодавни оквир. Сам Савет признаје да ова мера представља изузетак од правила о заштити података у електронским комуникацијама. Оно што је годинама било кажњавано због кршења приватности сада је, у интересу централизације и контроле, изузето из тог режима.
Овом и наредним изменама, под заставом заштите деце, могла би бити изграђена дигитална инфраструктура надзора која угрожава право на приватност и слободу комуникације.
Најпре изузетак због заштите малолетника. Потом изузетак због сексуалних кривичних дела. Затим тероризам. После тога говор мржње или дезинформације. На крају, свака категорија коју политичка власт прогласи јавним ризиком. Није неопходно Бриселу већ данас приписивати ауторитарне намере да би се указало на ову опасност. Инфраструктура често надживи намере оних који су је створили.
Дигитални евро покреће питање ко контролише новац. Провера узраста поставља питање ко контролише приступ. „Chat Control“ поставља питање ко има право да надзире приватне разговоре. Посматрана одвојено, свака од ових расправа делује као техничко питање. Посматране заједно, оне откривају сасвим другачију слику.
Ширење првобитне намене (function creep) не захтева револуцију. Потребни су му само стрпљење, инфраструктура и добра оправдања. А Брисел их, чини се, има у изобиљу.
