Хришћанско-демократска унија Немачке некада је настојала да послератну Немачку утемељи на хришћанском схватању људског достојанства и моралног поретка. Данас су назив и симболи странке и даље присутни, али уверења и вредности које су некада стајале иза њих потпуно су исчезла.
Аутор: Џо Вознијак
Недавна контроверза око немачког политичара Јенса Шпана, који је до недавно био председник посланичке групе десноцентристичке Хришћанско-демократске уније Немачке у Бундестагу и дуго важио за потенцијалног будућег канцелара, била је веома речита. Шпан је поднео оставку након што се сазнало да су он и његов истополни партнер ангажовали америчку сурогат-мајку, иако припадају странци која се дуго противила продору тржишта у један од најтемељнијих људских односа: однос између мајке и њеног нерођеног детета. Већина коментатора посматрала је тај случај као једноставан пример политичког лицемерја, док су други, много опортунистичкији актери настојали да га искористе као прилику да заговарају либерализацију немачких закона који уређују медицински потпомогнуту репродукцију. Ипак, дубљи значај овог случаја лежи негде другде.
Случај Шпана симптоматичан је за хришћанско-демократску традицију која је данас хришћанска углавном још само по имену. Странка коју је основао Конрад Аденауер настојала је да после катастрофалног слома који је представљао националсоцијализам обнови Немачку на моралним и духовним темељима хришћанске цивилизације. Временом је, међутим, Хришћанско-демократска унија Немачке постепено почела да се одриче тог наслеђа. Самоуверену визију искупљења и обнове заменила је опрезном угледношћу грађанске странке чија је основна амбиција стицање и очување политичке моћи. У најгорем случају, постоји опасност да њен идентитет више не буде одређен отпором, већ прилагођавањем — предајом налик оној Вишијевског режима управо оним силама против којих је папа Бенедикт XVI, поносни син Баварске, упозоравао као на „диктатуру релативизма“.
Призивајући у себи дух групе La Bouche и позивајући се на питање које је постављено у њиховом евроденс хиту „Where Do You Go“ из 1995. године, најпре морамо да испитамо генијалност послератне хришћанске демократије. Био је то изразито тевтонски пројекат, а његов архитекта била је једна велика и доминантна личност: Конрад Аденауер — слично као што је Франк Фариан стајао иза успеха групе La Bouche. У почетку је британска војна управа према Аденауеру била дубоко подозрива. У њиховим очима деловао је као провинцијални католички Рајнланђанин, чија су ранија кокетирања са регионалним сепаратизмом припадала раздробљеној политици Вајмарске епохе. Али Аденауер се показао као изузетно прилагодљив политичар. У очима савезника израстао је у државника старије генерације способног да изврши тежак задатак враћања Немачке у заједницу цивилизованих нација, почевши од оснивања Хришћанско-демократске уније Немачке у британској окупационој зони 1946. године.
У многим погледима, Аденауер је предвидео синтезу коју ће касније артикулисати папа Јован Павле II у својој енциклици Centesimus Annus из 1991. године, у којој је бранио легитимност приватне својине и слободне економске иницијативе, истовремено инсистирајући на истинској посвећености социјалној правди. Аденауер је настојао да економску обнову Немачке утемељи на принципима римокатоличког социјалног учења. Одбацивао је и социјалистички колективизам и чисто материјалистичко схватање капитализма, увиђајући да оба постају редуктивна када се одвоје од истинске сврхе људске личности. Другим речима, иако је признавао да је човеку потребан свакодневни хлеб, сам хлеб не може да задовољи дубље духовне чежње које покрећу људско постојање. Стога се трајна привлачност Хришћанско-демократске уније Немачке заснива на једној суштински антрополошкој тврдњи: да је људско достојанство укорењено у томе што је човек створен по лику Божјем и да морални поредак није творевина политике, већ јој претходи. Као што је Аденауер касније написао у својим мемоарима:
Борба нашег доба у суштини је сукоб између хришћанства и материјализма. У томе је суштина те борбе, а тај сукоб постоји и унутар демократских друштава. Савремени технички свет у којем живимо, са својим филмовима, радијем и телевизијом, погодује развоју масовног друштва, а тај „човек масе“ увек ће нагињати материјализму. Да бисмо томе створили противтежу, потребне су нам у свим земљама хришћанске странке које не само да ће прожимати политички, друштвени и економски живот хришћанским духом, већ ће, пре свега, настојати да створе суштинске услове за хришћански живот појединца.
Довољно је рећи да би се човеку могло опростити ако, попут сумњичавог Томе, посумња у то да ли савремену Хришћанско-демократску унију Немачке и даље покреће истински „хришћански дух“. Нарочито у постмеркеловској ери, странка се нашла насукана на острву постмодерног идеолошког андрогинизма. Контраст у односу на њене почетке тешко да би могао бити упадљивији.
Хришћанско-демократска унија Немачке некада је са самопоуздањем најављивала нови уставни поредак утемељен на изричитом признању „својих обавеза пред Богом и човеком“. Њене институције поседовале су моралну сигурност да прогласе како су de facto одрицања од хришћанског морала — попут легализације абортуса, коју је Савезни уставни суд одбацио у својој одлуци из 1975. године — неспојива са основним начелима Основног закона, укључујући поштовање људског достојанства. Данас се, међутим, све своди на расправе о иницијативама страначких активиста, попут историчара Андреаса Редера, о томе да ли је „C“ у називу странке препрека која „искључује“ нехришћане из чланства.
Имајући то у виду, Хришћанско-демократску унију Немачке не треба кривити за неку посебну кривицу, већ пре за недостатак храбрости, који произлази из њеног урођеног менаџерског приступа типа „иди низ струју“. Да будемо поштени, хришћанство је у Немачкој у стању дубоког опадања, а тај тренд се појачао након уједињења, које је нарушило дугогодишњу римокатоличко-протестантску равнотежу у земљи. Припајање Источне Немачке довело је у Савезну Републику милионе грађана који углавном нису припадали ниједној верској заједници, од којих су многи били деморалисани након готово пола века званичног државног атеизма. Овај развој је од пресудног значаја за разумевање начина на који је Хришћанско-демократска унија Немачке могла да пређе пут од још једног дугогодишњег римокатоличког Рајнланђанина у канцеларском кабинету, Хелмута Кола, са његовом ведром визијом „духовне и моралне прекретнице“, до чувено стоичне Ангеле Меркел, чија су сопствена идеолошка и верска уверења, мимо историјске посвећености Хришћанско-демократске уније Немачке учењу о imago Dei, и сама постала предмет расправе у размаку од свега две деценије.
Ово све веће разочарање у западним покрајинама додатно је погоршала чињеница да је Хришћанско-демократска унија Немачке — слично немачкој римокатоличкој јерархији у њеном прихватању такозваног „Синодалног пута“ — починила суштинску грешку тражећи релевантност кроз прилагођавање секуларним вредностима. То је узалудан подухват, ништа мање апсурдан од покушаја да се од репе направи кисели купус. На крају, то значи попуштање пред Редеровом визијом прихватања секуларне теологије „разноликости и инклузије“, можда најбоље симболизоване свеприсутним истицањем заставе Прајда. У извесном смислу, човек се присећа закључка романа „Покоравање“ Мишела Уелбека: очајничке потраге за опипљивим смислом пред лицем равнодушног света, барем из перспективе хришћанина који верује у Библију и живи под Хабермасовим секуларизмом.
Можда је најприкладнији епилог ове приче дошао не од Јенса Шпана, већ од баварског премијера Маркуса Зедера, који је још 2018. године увео такозвану „обавезу крста“ (Kreuzpflicht), којом је прописано да распећа морају бити истакнута у улазним холовима свих државних зграда у Баварској. Иако би враћање крста у јавни простор на први поглед могло да делује као потврда хришћанског наслеђа, Зедерово образложење открило је дубљи проблем. Његова одбрана те политике није се заснивала на изричито религијском значењу крста, већ пре свега на његовој улози обележја баварског културног идентитета и историјског наслеђа. Другим речима, крст је лишен свог смисла и претворен у симбол фолклора, уместо да буде симбол живе вере.
Ако Јенс Шпан представља будућност хришћанске демократије одвојене од њене хришћанске антропологије, онда Зедеровa „обавеза крста“ открива судбину њеног наслеђеног иметка. Крст опстаје, али све више као обележје идентитета обавијено неодређеним представама о „културном хришћанству“, а не као знак моралног поретка пред којим одговарају и владар и грађанин. У најбољем случају, крст постаје политичко средство којим се настоји повратити културни простор од продорне Алтернативе за Немачку (AfD), странке која сада прети да ће потиснути Хришћанско-демократску унију Немачке као главну снагу на десној страни немачког политичког спектра. Ипак, овакво инструментализовање хришћанског наслеђа — очување његових симбола уз истовремено одвајање тих симбола од њихових теолошких темеља — није само беспринципијелно већ и стратешки кратковидо. Може се само замислити да би Конрад Аденауер, подједнако одан римокатолик и проницљив државник, у развоју своје странке тешко пронашао нешто што би му донело утеху.
________________________________
Џо Вознијак је слободни писац из Њу Џерсија, САД. Студирао је политичку теорију на Универзитету Џорџтаун, где су његова академска интересовања била усмерена на католички одговор на кризу модерности. Његови текстови објављивани су у различитим публикацијама и обухватали су теме од естетике до филозофије и теологије.
