Хомерови епови представљају један од темеља западне цивилизације. Њихово поновно тумачење треба да обогати наше разумевање класичне традиције, а не да кривотвори њено историјско и културно наслеђе.
Аутор: Јоанис Е. Котулас
У добу идеолошки мотивисаног извртања истине, одбрана наше класичне традиције неодвојива је од одбране наше будућности. Хомерова Одисеја је темељни еп западне књижевности, апсолутно књижевно ремек-дело огромног богатства, интелектуалне дубине и естетске лепоте, чији утицај и значај одјекују кроз векове. Немачки полихистор Гете описао је Хомерове епове, Илијаду и Одисеју, као две најважније књиге на свету, будући да су обликовале културну психу Запада.
Западни књижевни канон почиње са ова два темељна епа античке Грчке, чији је аутор песник Хомер (VIII век пре Христа). Илијада приповеда о опсади и паду Троје од стране савеза микенских Грка, у којем се издвајају такве знамените личности као што су Ахил, Одисеј, Агамемнон и Хектор. Одисеја описује повратак свог јунака, Одисеја, у његову домовину после многих пустоловина на морима и међу различитим цивилизацијама. Хомерова Одисеја је велико уметничко дело које је успоставило песнички прототип јунака који лута светом и суочава се са опасностима у својој потрази да се врати кући, својој породици и отаџбини. Одисеја је прича о љубави према отаџбини и снази νόστος — ностос, повратка кући. Из речи ностос потиче и реч „носталгија“ — од прелепе грчке речи νοσταλγία, „бол због жеље да се човек врати кући“. Враћајући се из Троје, Одисеј је, речима античког песника, „видео градове многих људи и упознао њихове мисли“. Одисеј лута античким светом, крећући се између непознатих друштава, облика политичког поретка и културних обичаја. Његово путовање завршава се његовим повратком у познати предео његове отаџбине и културно окружење његовог народа. Одисеја тако постаје химна вољеној отаџбини и породици. Слично томе, у другом Хомеровом епу, Илијади, Хектор, бранећи свој родни град Троју, суочава се са злослутним предзнацима пораза које му предочава пророк. Његов одговор и данас одјекује кроз векове као сведочанство моралне одговорности и политичке дужности:
„Постоји само један добар предзнак — борити се за своју отаџбину.“
Хомерова Одисеја и данас је подједнако важна за западно цивилизацијско самопоимање и културни идентитет. У том контексту, недавни холивудски покушаји да се овај темељни еп препише и реинтерпретира у складу са савременим идеолошким тенденцијама на крају изврћу културно наслеђе које је опстало вековима и поткопавају заједничко наслеђе Грчке и западног света. Извртање старогрчке историјске традиције, чији је најновији пример филм Кристофера Нолана, Одисеја (2026), није случајност проистекла из особености филмске уметности, нити манифестација наивног уметничког израза који је изгубио верност у приказивању историјске традиције. Оно је, у суштини, много више од тога: симптом цивилизације у опадању која историјску истину мења зарад политичке коректности, као и идеолошке декаденције модерног Запада који одбија да призна сопствене историјске корене и саме људе који су створили изузетну цивилизацију коју је Запад током векова изградио. Заиста, сама идеја да је ову цивилизацију створио свако — а не западни народи сами — као псеудоисторијски одраз савремених западних друштава преображених миграцијама, није само историјски погрешна већ је и политички опасна.
Ноланова Одисеја јасан је пример историјског ревизионизма који се своди на фалсификовање, културно присвајање и научну заблуду. Филм представља експлицитан покушај да се западна култура препише као део ширег woke покрета, који често „поцрњује“ европску историју, митологију и традицију, изврћући историјске аспекте европске и западне културе и идентитета. Занимљиво је да се то дешава само када је реч о европским и западним историјским традицијама, а не и у случају афричких, азијских или пацифичких цивилизација. Ноланов филм ослања се на превод античког грчког текста који је урадила Емили Вилсон — проблематичан превод који покушава да реинтерпретира текст за савремену феминистичку и woke оријентисану публику, укључујући и такве чињеничне грешке као што је превођење старогрчког термина πολύτροπος [polýtropos; често се преводи као „сналажљив“, нап. уред.] речју „компликован“. Контекстуализација античке књижевности може бити занимљива као интелектуални подухват, али не по цену тачности и културне верности оригиналу и културном окружењу у којем је он настао.
Одисеја није само митологија, како често нетачно тврде различити коментатори који су пожурили да бране бројне нетачности у Нолановом холивудском филму позивајући се на уметничку слободу или митолошки садржај. Стари Грци су Хомерове епове, попут Илијаде, доживљавали као историју, као основу свог националног идентитета и као живу прошлост на коју је требало да се угледају. Хомерови епови инспирисали су безбројне генерације песника, сликара, вајара, политичара и војних хероја грчког света током хиљада година. То су били национални епови грчког народа и темељ његовог самопоимања и система вредности током векова; за Александра Великог (356–323. пре Христа), великог војног владара који је проширио хеленску цивилизацију до Азије, каже се да је спавао са примерком Илијаде под јастуком. Тај примерак је за њега посебно припремио његов учитељ, филозоф Аристотел. Александар је свесно настојао да се током свог војног похода у Азији угледа на чувеног јунака Ахила. Стога причу о Тројанском рату стари Грци нису доживљавали као бесмислену митологију, већ као херојску прошлост својих предака.
Требало би да одбацимо погрешно уверење да ревизионистичка тумачења нашег културног наслеђа непрестано морају да буду прихватана и да морамо да се помиримо са радикалним woke извртањем које погађа многе западне универзитете и њихову индустрију забаве. Морамо да нагласимо потребу за верним приказивањем нашег јединственог културног наслеђа које је суштински обликовало западну историју. У епохи коју обележава површни историјски ревизионизам, плитки културни релативизам и неоправдани напади на утврђене чињенице — како о антици, тако и о модерном добу — од суштинске је важности сачувати исправну историјску димензију и културно значење класичног света.
Класична традиција развила се око вечних вредности љубави према отаџбини, динамичности, друштвене хармоније, историјског самоспознавања и културног континуитета. Старогрчки, римски и други западни мислиоци настојали су да стабилизују политички поредак и сачувају културно наслеђе, а не да га поткопавају или изврћу, као што то модерне реинтерпретације често чине. Неуједначено опадање изучавања класичних наука у појединим деловима Запада, нажалост, олакшало је историјско извртање и ослабило везе које повезују друштва са њиховом заједничком културном прошлошћу. Обнављање озбиљног изучавања класичних наука и даље остаје интелектуални и грађански приоритет, а међународна сарадња између друштава заснована на поштовању историчности и традиције може у великој мери допринети остварењу тог циља.
Запад поново мора да пронађе своје цивилизацијске корене, односно античку Грчку, Рим и хришћанство, као вечна врела идентитета и кохезије, и да се супротстави културном релативизму и самоуништењу које промовишу одређене идеологије наметнуте од стране елита. Цитат који се често приписује Џорџу Орвелу каже да је у времену обмане говорење истине револуционарни чин — цитат који никада није звучао истинитије него данас, у доба woke извртања наше историјске традиције.
___________________________
Јоанис Е. Котулас, доктор наука, је ванредни предавач геополитике на Универзитету у Атини, гостујући предавач у Центру за обуку за националне спољне послове Стејт департмента САД, на Хеленској националној школи одбране и Хеленској војној правној школи. Његове анализе објављиване су у публикацијама Foreign Affairs, Foreign Affairs Latinoamérica, China Today, Al-Ahram Weekly, El Dostor, Libya Review, Kyiv Post и Algemeiner.
