Њујорк Тајмс објавио је 12.05.2025. године, детаљну
анализу пропасти обновљених непријатељстава Трампове администрације против
јеменског покрета Хути, тзв. „АнсарАлаха“ или „Божји Партизани“, у Црвеном мору.
Истрага врви од запањујућих открића, јасно излажући како је комбиновани
ваздушно-поморски подухват – покренут уз велику помпу и гласну реторику
америчких званичника – био још већи фијаско и пораз за Империју него што се
мислило. Размере ове катастрофе можда објашњавају изненадну решеност
Вашингтона да преговара о решењу са Ираном.
Најупечатљивије откриће је да је Трампов блицкриг против Јемена првобитно
замишљен као дугорочна, масовна операција, с кулминацијом у копненој инвазији
преко прокси снага. Генерал Мајкл Курила, командант Централне команде
Пентагона, која покрива Централну, Јужну и Западну Азију, залагао се за тотални
рат против „АнсарАлаха“ још од почетка њихове блокаде Црвеног мора крајем
2023, усмерене против подршке Израелу у борби против мухамеданског
тероризма у појасу Газе, а које је, у међувремену, добило много шире размере.
Наводно, Џо Бајден је био опрезан, сматрајући да би „снажна кампања“ уздигла
„Божје Партизане“ на светску сцену.
С Трамповим поновним избором, „Курила је добио новог врховног команданта“ и
шансу да значајно појача улог против „Божјих Партизана“. Предложио је осмо- до
десетомесечни напор, почевши са засипањем јеменских противваздушних
система, праћено таласом циљаних убистава лидера „АнсарАлаха“. Курилин
грандиозни план подржали су делови Трампове администрације, укључујући
министра одбране Пита Хегсета и саветника за националну безбедност Мајка
Волца.
Саудијски званичници такође су били за, доставивши Вашингтону листу од 12
лидера „АнсарАлаха“ чије би смрти, по њиховом мишљењу, сломиле покрет.
Међутим, УАЕ, који је заједно са Ријадом немилосрдно бомбардовао Јемен од
2015. до 2023. без опипљивог резултата, „није био толико уверен“. Неколико
чланова Трампове администрације такође је сумњало у изгледе плана, бринући да
би дуготрајан напад на Сану исцрпео драгоцене, ограничене ресурсе – укључујући
и самог председника.
Ипак, након упорног убеђивања, Трамп је „потписао део плана генерала Куриле –
ваздушне ударе на противваздушне системе Хута и нападе на лидере групе“. Тако
су 15. марта амерички борбени авиони поново почели да туку Јемен, док је
поморска група предвођена носачем авиона „USS Harry S. Truman“ упловила у
Црвено море. Званичници Беле куће хвалили су се да ће офанзива трајати
„неодређено“, док је Трамп величао да ће „АнсарАлах“ бити „уништен“ кроз
„надмоћну смртоносну силу док не остваримо наш циљ“.
„Неко слабљење“
У стварности, Њујорк Тајмс наводи да је Трамп приватно јасно ставио до знања да
жели да „АнсарАлах“ буде бомбардован „до покоравања“ за само 30 дана, и да би
неуспех у овом циљу значио прекид операције. Тридесет првог дана
непријатељстава, председник је „захтевао извештај о напретку“. Како лист бележи,
„резултати нису били ту“ – што је прилично потцењивање. САД „нису чак ни
успоставиле ваздушну надмоћ“ над „АнсарАлахом“, док је група отпора
немилосрдно „гађала бродове и дронове, утврђивала бункере и премештала
залихе оружја под земљу“.
Штавише, током тих првих 30 дана, „Божји Партизани“ су „оборили седам
америчких дронова MQ-9“, сваки вредан око 30 милиона долара, „онемогућавајући
Централној команди да прати и напада“ групу отпора. У међувремену, неколико
америчких F-16 и један стелт ловац F-35 „замало су погођени хутским
противваздушним системима, чинећи реалном могућност америчких жртава“. Све
време, САД су „трошиле оружје и муницију брзином од око милијарду долара само
у првом месецу“:
„Трошкови операције били су огромни. Пентагон је распоредио два
носача авиона, додатне бомбардере B-2 и борбене авионе, као и
противваздушне системе Патриот и THAAD… Коришћено је толико прецизне
муниције, посебно оне дугог домета, да су неки планери Пентагона за ванредне
ситуације били све забринутији због укупних залиха и последица по било какву
ситуацију у којој би САД морале да одбију покушај инвазије Кине на Тајван.“
Забринута, „Бела кућа је почела да притиска Централну команду за метрике
успеха у кампањи“. У горкој иронији, званичници Пентагона „одговорили су
достављањем података о броју бачених различитих врста муниција“ да би
доказали да остварују циљеве. Такође су тврдили, без доказа, да су погодили
преко 1.000 војних мета, убивши „више од десетак високих вођа Хута“. Америчка
обавештајна служба није била убеђена, признајући да је дошло до „неког
слабљења Божјих Партизана“, али да се „група лако може реорганизовати“.
Као резултат, „високи званичници за националну безбедност“ почели су да
истражују „путање“ за или повлачење из зоне сукоба уз минималну срамоту, или
наставак фијаска коришћењем локалних прокси снага. Једна опција била је да се
„појачају операције још месец дана, а затим спроведу вежбе ‘слободне пловидбе’ у
Црвеном мору користећи две групе носача, Карл Винсон и Труман“. Ако
„АнсарАлах“ не би пуцао на бродове, „Трампова администрација би прогласила
победу“.
Друга опција била је да се кампања продужи, дајући снагама под контролом
Председничког савета Јемена са седиштем у Ријаду „време да поново покрену офанзиву за
истискивање Хута из престонице и кључних лука“ у копненом нападу. План је
скован упркос томе што су претходне инвазије предвођене Саудијском Арабијом у
Јемену неизбежно завршавале потпуним катастрофама. То можда објашњава зашто
разговори између Хегсета и званичника Саудијске Арабије и УАЕ крајем априла „о
проналажењу одрживог пута напред… који би могли да представе председнику“
нису уродили плодом.
„Велика способност“
На срећу, баш када су Хегсетови последњи покушаји да оживи пропадајући
подухват посустајали, Трампов изасланик за Западну Азију Стив Виткоф био је у
Оману, ангажован у нуклеарним преговорима с Ираном. Омански званичници су
одвојено предложили „савршен излаз“ за Вашингтон у рату против „Божјих
Партизана“. САД би „обуставио бомбардовање, а милиција не би више гађала
америчке бродове у Црвеном мору, али без икаквог споразума да престане с
ометањем бродова за које група сматра да помажу Израелу“.
Добро популарисане пропасти у то време, попут губитка авиона F/A-18 Супер
Хорнет, вредног 67 милиона долара, који је пао у море због избегавајућих маневара „USS
Harry S. Truman“,
који је маневрисао да би избегао напад дроновима и ракетама „АнсарАлаха“,
додатно су угушили ентузијазам Беле куће за операцију. Према Њујорк Тајмсу,
„Трампу је било доста“. Он је у складу с тим прихватио омански предлог, и 5. маја
Централна команда „добила је изненадну наредбу… да ‘паузира’ офанзивне
операције“ у Црвеном мору.
То што је балистичка ракета коју су испалили „Божји Партизани“ избегла
противваздушну одбрану Израел и погодила међународни аеродром Бен-Гурион у Тел Авиву дан раније вероватно је дало додатни подстрек за обуставу непријатељстава. Тако је 6. маја
Трамп прогласио победу над „АнсарАлахом“, тврдећи да је група отпора „капитулирала“ и „више не жели да се бори“. Ипак, председник је изразио очигледно дивљење према „Божјим
Партизанима“, нагласивши да има високо поверење у уверавања „АнсарАлаха“ да
амерички бродови више неће бити на њиховом страховитом нишану:
ЦИТАТ: „Ударили смо их жестоко, а они су показали невероватну способност да
издрже казну. Могло би се рећи да је ту било пуно храбрости. Дали су нам реч да
више неће пуцати на бродове, и ми то поштујемо.“
Према Њујорк Тајмсу, Трампова „изненадна прокламација победе… показује како
су неки чланови председниковог тима за националну безбедност потценили групу
познату по својој отпорности“. Али дубље гледано, то сигурно одражава како је ово
болно и скупо искуство било сурова лекција о очигледним недостацима америчке
војне моћи и фаталној рањивости Империје у случају тоталног рата против
противника који је заправо способан да се брани. То би могло објаснити
изненадну решеност Трампове администрације да финализује нуклеарни споразум с Техераном.
Не сме се заборавити да су Трамп и његов кабинет, још пре ступања на дужност,
отворено планирали значајну ескалацију агресије против Исламске Републике. Између осталог, хвалили су се да припремају планове за „банкротирање Ирана“ кроз
„максимални притисак“. Државни секретар Марко Рубио, који је дуго заговарао
пооштравање ионако разорних санкција Техерану, био је кључни заговорник овог
приступа, уз ентузијастичну подршку Мајка Волца, између осталих.
На догађају који је у октобру 2024. организовао Атлантски савет, придружна
организација НАТО-а, Волц се хвалио како је председник раније замало уништио валуту
Исламске Републике и најављивао још теже ударце на ту земљу након Трампове
инаугурације. Данас, међутим, таква реторика је нестала из главног тока западног
дискурса. Чини се да су Трамп и његов тим не само одбацили своје раније
изречене амбиције према Ирану, већ су одлучни да избегну рат.
Штавише, баш као што Израел није консултован пре него што је Вашингтон постигао примирје са
„АнсарАлахом“, Тел Авив је потпуно искључен из нуклеарних преговора између САД и Ирана.
Очигледно, уколико би и дошло до коначног споразума, САД би вероватно занемариле позицију Израела према Исламској Републици, или би, што је
највероватније, прекришили би све споразуме са Исламском Републиком, али и са
Израелом, све сходно својим империјалистичким интересима. На крају, као што је
САД кроз Кубанску ракетну кризу трансформисала хладноратовског Џона Ф.
Кенедија у „голуба мира“, тако ће, вероватно, Трампов пораз у Црвеном мору
изазвати сеизмички помак у спољној политици његове администрације. Што је
вероватније, можда само доведе до промене тактике и наступа, док ће, сасвим
сигурно, циљеви америчке спољне политике остати исти.
