Самит између Доналда Трампа и Си Ђинпинга у Пекингу могао би да одреди много више од следеће фазе односа САД–Кина. Он би такође могао да открије колико је Европска унија заправо лишена утицаја на одлуке које ће директно обликовати њену економију, безбедност и индустријску будућност.
Док Вашингтон и Пекинг преговарају о трговини, технологији, Тајвану и енергетици, Европска унија ризикује да се поново нађе између две силе које имају далеко већу геополитичку полугу. Званична агенда је предвидљива: царине, ретки земни метали, вештачка интелигенција, Иран и Тајван. Вашингтон и Пекинг могли би да покушају да продуже свој крхки споразум о ретким минералима, иако кинеска ограничења извоза и даље утичу на материјале кључне за одбрану, електронику и зелене технологије. Треба напоменути и да Немачка и Јапан спадају међу земље које су највише изложене тим поремећајима у снабдевању.
То све истиче једну од кључних слабости Европе. Брисел годинама говори о „стратешкој аутономији“, али Европска унија и даље зависи од Сједињених Држава у безбедности, од Кине у значајном делу индустријских ланаца снабдевања и од других сила у критичним сировинама. Самит зато долази у посебно осетљивом тренутку за Европу, док Брисел покушава да изгради независнију позицију између две државе које преговарају из позиције снаге.
Најнепосреднији ризик је трговински. Ако Доналд Трамп и Си Ђинпинг постигну билатерални договор који укључује повећану куповину америчке робе од стране Кине, смањење царина или технолошке споразуме, европски извозници могли би бити гурнути у други план.
Али Европа такође губи ако разговори пропадну. Обновљени царински рат између Вашингтона и Пекинга могао би да усмери велике количине јефтиног кинеског извоза на европска тржишта, што би извршило притисак на индустрије попут аутомобилске, челичне, хемијске и машинске. Европска централна банка је већ упозорила да ескалација тензија између Сједињених Држава и Кине може да нашкоди расту еврозоне и трговини.
Други фронт је технолошки. Било какав договор између Вашингтона и Пекинга о вештачкој интелигенцији, полупроводницима или извозним ограничењима могао би директно да утиче на европске компаније, без икакве значајне улоге Европе у тим преговорима. То долази у тешком тренутку за Брисел, који већ покушава да изгради сопствени конкурентан технолошки сектор.
Геополитички ризици су подједнако озбиљни. Тајван се очекује као један од главних приоритета Кине током самита. Пекинг је више пута осудио америчку продају оружја том острву, док је Доналд Трамп наводно показао спремност да о том питању разговара са Си Ђинпинг иза затворених врата.
За Европску унију, криза око Тајвана имала би огромне последице. Она би пореметила снабдевање полупроводницима, поморску трговину, финансијска тржишта и глобалне ланце снабдевања. Европа има мало контроле над било којим од тих механизама, али би ипак сносила економске последице.
Исти проблем важи и за тензије око Ирана. Вашингтон покушава да обезбеди простор за стабилизацију сукоба који прети снабдевању нафтом, Ормуском мореузу и широј регионалној безбедности. Кина, као велики купац иранске енергије, има утицај у тим разговорима. Европа би, међутим, углавном сносила последице кроз више цене енергената, економски притисак и одлуке донете другде.
Ипак, растуће ривалство између Сједињених Држава и Кине представља и прилику. Ако би Брисел деловао стратешки, могао би да искористи конкуренцију две силе да привуче инвестиције, диверзификује ланце снабдевања, ојача европску индустрију и чвршће преговара у сопственом интересу. То би захтевало да Европа превазиђе уверење да је регулација сама по себи замена за економску и геополитичку моћ — илузију коју би овај самит могао да разоткрије јасније него икад.
