Француске војне школе суочавају се са жестоким критикама након што су искључиле ученике римокатоличке вероисповести, што је разоткрило идеолошку пристрасност и изазвало забринутост за будуће попуњавање редова француске војске.
Скандал који је недавно избио открива да су ученици француских независних римокатоличких школа намерно искључивани током пријемног поступка за једну војну средњу школу. Овај случај, који подсећа да жртве дискриминације нису увек они од којих се то очекује или они који се њоме најгласније баве, указује на дубљи проблем који погађа француски војни систем: може ли војска данас без традиционалних породица које, уз веру, својој деци и даље усвајају љубав према отаџбини и спремност на жртву?
Аферу је почетком јула открио лист Le Figaro. На основу сведочења више породица, установљено је да је престижни Притане де ла Флеш (Prytanée de La Flèche) — војна гимназија која припрема ученике за упис на официрске академије, попут Сен-Сира (Saint-Cyr) или Поморске академије — систематски одбијала пријаве ученика који похађају независне римокатоличке школе.
У први мах могло се помислити да је реч о случајности или неспоразуму, али се испоставило да је руководство школе у потпуности стајало иза такве праксе. Како наводи Le Figaro, „то је црно на бело наведено у извештају школе на платформи „Parcoursup“ за уписну 2025. годину [француски систем за пријаву ученика на високошколске установе, прим. прев.], који је доступан кандидатима преко платформе за упис. Похађање школа које нису финансиране од стране државе представља један од искључујућих критеријума, због чега се поједини кандидати уопште не рангирају.“ То у пракси значи да се пријаве ученика из таквих школа уопште не разматрају. Модел који се примењује у школи у Ла Флешу присутан је и у другим угледним француским војним школама, попут оних у Отену (Autun) и Екс ан Провансу (Aix-en-Provence).
Обавештење о одбијању узнемирило је родитеље ученика са изузетним успехом, који нису могли да разумеју како су њихови синови могли бити одбијени на такав начин. Након додатне провере испоставило се да су сви одбијени ученици похађали традиционалистичке католичке школе, које су или повезане са „Институтом Христа Краља Сувереног Свештеника“ (Institute of Christ the King Sovereign Priest) или са „Свештеничким братством Светог Пија X“ (Priestly Fraternity of St Pius X). Независне римокатоличке школе о којима је реч уживају углед због високог квалитета наставе и одличних образовних резултата, па су се с правом појавиле сумње да иза одбијања кандидата стоје неки други разлози.
Удружење Créer son école, на чијем је челу Ан Кофиније-Бари, заједно са родитељима покренуло је хитни судски поступак. Захваљујући подршци ове организације, чија је мисија да помаже независним школама и брани њихова права — права која, како се наводи, држава често занемарује настојећи да образовне привилегије задржи искључиво под својом контролом — случај је прослеђен Министарству оружаних снага Француске. Министарство је било приморано да покрене истрагу, након које је закључено да је дискриминација заиста постојала. Иако је у почетку покушало да умањи значај читавог случаја, представљајући га као последицу „појединачне“ одлуке, Министарство је касније догађај оценило као „потпуно неприхватљив“ и најавило покретање дисциплинских поступака против одговорних.
Фото: Frédéric Pétry
Ова афера подсећа на један од најпознатијих скандала у француској историји, познат као „Афера картона“ (Affaire des fiches). Почетком 20. века, у раздобљу израженог антиклерикализма — које је довело до раздвајања Цркве и државе 1905. године, као и до прогона верских редова — француска влада је пала након што је откривено да је Министарство рата водило тајне досијее о официрима, процењујући их према њиховом односу према католичкој вери и верској пракси.
Напредовања у служби била су заустављена, а бројни официри били су изложени притисцима и шиканирању. Они за које се сматрало да „пречесто одлазе на мису“ остајали су без унапређења и били скрајнути, без икаквог званичног образложења. Афера је кулминирала бурном седницом француског парламента, током које је један националистички посланик два пута ошамарио министра рата, за кога се сумњало да је повезан са масонским круговима.
Данас се овакви скандали више не одвијају на тако упадљив начин, али, нетрпељивост према римокатолицизму и даље има своје ревносне присталице у појединим деловима француске државне администрације. Остаје нада да ће ова неправда бити исправљена и да ће младићи којима су, како се наводи, неправедно ускраћене могућности да служе у војсци током претходне две године добити одговарајућу сатисфакцију.
Међутим, овај скандал, који на први поглед делује као релативно безначајан инцидент, открива много дубљи проблем. Одавно више није тајна да су сва занимања која подразумевају позив и служење заједници изгубила привлачност. Све је мање оних који желе да постану наставници, лекари, полицајци или војници — превише обавеза и ограничења за премалу награду, уз ниске плате и, поврх свега, изложеност јавном омаловажавању.
Ипак, још увек постоје поједине породице, наследнице старе Француске која полако нестаје, у којима се и даље учи — можда и са дозом носталгије коју ће неки назвати непромишљеном — да нема узвишенијег идеала од служења својој отаџбини и спремности на жртву за њу. Управо из таквих породица, које инстинктивно не верују државном образовном систему јер он, по њиховом мишљењу, непрестано потцењује и исмева такве вредности, долази највећи број ученика независних, пре свега католичких школа. Управо ти ученици касније конкуришу за упис у војне школе.
Уколико се одрекну овог извора будућих кандидата, идеолози који настоје да младим римокатолицима затворе пут ка војној служби требало би да размисле о резервном плану. Наиме, далеко је од извесног да ће међу еколошким активистима, антиглобалистима пронаћи велики број људи који желе војну каријеру и који ће са одушевљењем прихватити могућност да, у униформи, ризикују живот у Сахелу, како би заузврат стекли једину преосталу „част“ — да их сопствени сународници прогласе фашистима. Министарство оружаних снага, када је одлучило да дисциплинује своје, како се наводи, превише ревносне државне службенике, очигледно је то добро разумело.
