У секуларном добу пронашли смо свог новог бога, који се састоји од бинарног кода који се непрестано шири.
Ми истовремено обожавамо и контролишемо то ново божанство, или бар тако мислимо. Развој вештачке интелигенције (AI) ће ускоро разоткрити ту илузију. Технологија вештачке интелигенције ће највероватније створити неслућене губитке радних места, патњу и потресе за стотине милиона, ако не и милијарде људи широм света. Оно што је у томе веома важно, отвориће и нова социјална питања што ће довести до измене познатих друштвених норми, свакако, не само што ће утицати, а већ утиче, на многе научне дисциплине, она већ сад изазива многобројна философска, али и теолошка питања. Ни од пројекта Менхетн научници и проналазачи нису тако упорно покушавали да упозоре јавност на мноштво катастрофа које њихов сопствени изум може да донесе. Што све заједно не умањује чињеницу да нам је технологија, па и вештачка интелигенција неопходна. Међутим, управо то нам априори намеће питање не само коришћења AI већ етичности њене примене у свим сферама људске делатности.
Још 2022. године, суоснивач OpenAI-а Иља Сутскевер доспео је у медије када је изјавио да су велике неуронске мреже већ развиле „делимичну свест“. Такође је упозорио да технологија вештачке интелигенције отвара могућност „бесконачно стабилних“ тоталитарних режима. Следеће године, стотине научника, технолошких руководилаца и јавних личности као што Бил Гејтс — укључујући бивше истраживаче вештачке интелигенције из Google-а, Microsoft-а и ChatGPT-а — потписало је јавно саопштење у којем упозоравају да би њихове креације могле да „побегну контроли“ и усмере се ка елиминацији људске врсте. То је било на почетку AI хипе-а, и ипак је, као општа тема дискусије, било тек на једанаестој страни — иза десет страница анализе правних проблема Доналда Трампа и прича о техникама мршављења Кардашијан.
Почнимо са RealPage, софтверском фирмом из Тексаса, против које је Министарство правде САД, као и поједине савезне државе, пред судом покренуло антимонополску тужбу због алгоритамског мешања у цене издавања станова. Ова фирма је, у сарадњи са другим великим компанијама, преко софтвера омогућила станодавцима да имају увид у осетљиве податке закупаца, да деле податке о ценама закупа и тако монополски усклађују цене закупа на тржишту некретнина. Тиме су закупци због нереално високих цена закупа оштећени за милионе долара. Из овог примера можемо се само запитати шта заиста могу чинити компаније које израђују софтвере за мерење дигиталног понашања запослених који првенствене раде од куће, кроз: снимање екрана, праћење тастатуре, логовања у апликације, праве аналитику понашања запослених, праве различите извештаје а нарочито оне о продуктивности рада, прате микро покрете – покретање миша и тастатуре, па чак и праћење на нивоу понашања. Свеприсутни системи надзора камером на вашем лаптопу. Пријављивање отиском прста за ваш кућни канцеларијски рад. Предвидљиво, све се то продаје у орвеловским терминима — нове методе „ефикасности радне снаге“ које треба да учине живот запосленог „лакшим“. Корисни мали „асистент“ који треба да се побрине да вам буде надокнађен новац за гориво потрошено на службеном задатку. У свему томе се поставља питање да ли је све то за добробит запосленог и послодавца, или је реч о потпуној контроли запосленог и његовој аутоматизацији.
Надзорници вештачке интелигенције ће исцедити сваки последњи динар из наших костију ако се не ујединимо да их зауставимо.
Прави циљ, наравно, јесте потпуни надзор понашања и усклађивање са корпоративним захтевима за профитом. Ускоро формулари за сагласност више неће бити опционални. Бар не ако желите да задржите посао. На крају ће сваки наш притисак на тастатури бити праћен, а сваки поглед очију и положај тела анализиран ради ефикасности. Да ли сте урадили довољно? Да ли су ваши изрази лица били довољно насмејани према клијентима на Zoom позивима? AI системи ће све то пратити и давати редовне „предлоге“ како можете да се „побољшате“. А можда смо на почетку ере киборга у којој ће кроз чип у нашем мозгу AI пратити и извештавати компаније: Да ли сте можда у току радног времена помислили на своје ближње? Да ли увек и на сваком месту мислите о компанији или имате „празан ход“ у мислима?
Прошле године, Apple је објавио контроверзан научни рад који износи доказе у прилог тврдњи да је „интелигенција“ вештачке интелигенције заправо погрешан термин. Ови мегарачунари, тврди Apple, нису интелигентни. Уместо тога, ако се погледају подаци, они само обављају изузетно софистицирано препознавање образаца — рачунари не могу да мисле сами за себе. Међутим, оно што та студија не каже јесте да овим програмима није потребно да „мисле“ како би одражавали најгоре аспекте људске похлепе и обмане, нити им је потребно да „расуђују“ да би омогућили отворено себично понашање на скали која до сада није виђена. Нарочито им нису потребне људске емоције, а о љубави, религији, вери и нади у боље сутра за човечанство а и не говоримо. Оно што им је потребно јесте сам жељено програмирање од стране острашћеног манијакалног егоцентрика жељног моћи и касније масовна производња која може бити замењена и хаковањем довољног броја машина које мисле.
Неизбежно ће доћи и до тога да ће капиталисти и њихови средњи менаџери одмах пожелети да користе вештачку интелигенцију да пребаце још више посла на потчињене класе и да сами избегну сваки могући рад. А свакако, питање је времена када ће капиталисти и њихови средњи менаџери пожелети да у потпуности вештачка интелигенција доноси одлуке о потчињеним класама и њиховој продуктивности. Тиме ће, без икакве сумње, открити паразитску природу финансијског капитала и илузије либерално-индивидуалистичког начина размишљања. Уз помоћ напредне технологије, улога надзорника и контролора рада ускоро ће поново постати „у моди“.
Напредна технологија је требало да нам олакша живот и скрати радни дан. То се није догодило. Педесет година након почетка ере кућних рачунара, јасно је да технологија захтева још технологије, што ће заузврат захтевати још више ресурса и још више технологије.
А у свему томе ресурс који технолгија и вештачка интелигенија максимално користи смо ми.
Као што је показала научница Џулијет Шор, средњовековни сељаци су заправо радили мање — много мање — него просечан човек данас, ма у којој земљи живео. Како је то могуће, пита се технофил? Одговор је једноставан. Радили су сопственим темпом и правили много пауза, дремали су и одлазили на спавање у сумрак. И оно што је најважније радили су са својим породицама и рођацима, на својим имањима, ма колико она била мала. Често би се на истом послу могло наћи више генерација исте породице. И радили су без касноноћних имејлова. Без бескрајних Slack порука. Без хитних Zoom састанака. Без групних PowerPoint презентација које цео тим мора да коментарише.
А када јоменски сељаци нису радили, нису били стално изложени паметним телефонима и преносним звучницима које „подкасти“ доносе у аутобусе или возове — или чак на плаже и планинске стазе. Захваљујући свеприсутности дигиталне технологије, више не живимо у либерално-капиталистичком систему — живимо унутар њега и сви излази су закључани. У добу машине, нема бекства осим даље у дигиталну празнину.
Када је Теодор Качински, професор Универзита Беркли у Калифорнији и математичар, преминуо у федералном притвору, покренула се огромна лавина тестова о исправности његових критика технологије, масовног надзора, технократије и отуђења у модерном друштву. У то време, многи посматрачи су били „шокирани“ колико је људи изразило саосећање према његовом „лудом манифесту“. У ноћи Качинсковог самоубиства, у тренутку крајње ироније, чак је и Илон Маск твитовао да „Унабомбер можда није погрешио“.
Качински у свом манифесту „Индустријско друштво и његова будућност“ (Industrial Society and Its Future) полази од тврдње да индустријско и технолошко друштво постепено уништава људску слободу. По његовом мишљењу, савремени човек живи у свету који је постао толико сложен да више не може самостално да управља сопственим животом. Уместо тога, све више зависи од великих система – државе, корпорација, администрације и технологије. Што је друштво технолошки развијеније, сматра Качински, то је појединац мање способан да живи независно и да доноси стварно самосталне одлуке.
Он такође тврди да је човек еволуирао у условима малих заједница у којима је непосредно учествовао у обезбеђивању хране, склоништа и других услова за живот. Савремено друштво је, по његовом мишљењу, прекинуло ту везу између човека и његовог окружења. Због тога људи све чешће пате од осећаја бесмисла, отуђености и психолошких проблема, јер живе у условима за које нису природно прилагођени.
Посебно је био уверен да технолошки развој није могуће зауставити нити држати под контролом. Сматрао је да се свака нова технологија у почетку представља као средство које олакшава живот, али да временом постаје неопходна и претвара се у нови облик зависности. Оно што је некада било избор, временом постаје обавеза. Тако људи, према његовом гледишту, корак по корак губе све више слободе.
Качински није веровао ни да политичке реформе могу решити овај проблем. По њему, суштина није у томе ко управља индустријским системом – левица, десница, демократија или неки други политички поредак – већ у самом постојању технолошког система који непрестано тежи ширењу и јачању контроле над људским животом. Зато је сматрао да реформе не могу донети суштинску промену.
На крају, предвиђао је да ће будућност донети још снажнији надзор, већу аутоматизацију и све веће ослањање на технологију. Верујући да ће машине и сложени технички системи преузимати све више функција које су некада обављали људи, закључио је да ће простор за људску аутономију бити све мањи.
Што је технолошка цивилизација развијенија, то човек постаје зависнији од система које више не може да контролише.
Иако у Качинсковом писању постоји неколико занимљивих тврдњи, мало ко схвата да су његове антитехнолошке декларације често биле тек популарна верзија рада француског филозофа Жака Елила; значајне фигуре која је, откако је Силицијумска долина ефективно преузела контролу над америчким мозгом, доказана као тачна више него што је и сам могао да замисли. Технологија, тврдио је Елил, има сопствену метафизичку логику. Потпуно независно од тога да ли је контролишемо, ми смо заправо ти које она обликује својом готово свеприсутном руком. Технологија контролише нас, а не обрнуто. Почев од раних 1960-их, Елил је указивао да је све што не прати императиве технолошке ефикасности постало готово немогуће одржати, а камоли поново увести.
Некада су новине водиле породице којима је било важније да служе јавности него да увећавају профит. Таква врста новинарства проглашена је застарелом. Велики медијски системи, који покривају читаве државе, представљале су се као модерније и исплативије решење, а државне политике су то временом и прихватиле. Резултат тога је било постепено укидање многих механизама који су штитили локалне медије и јавни интерес. И данас је питање, колико се заиста државе труде, али и могу, да кроз законску регулазиву заштите локалне и мале медије од монопола великих медијских корпорација.
Слично се догодило и са животом у локалним заједницама. Друштвене мреже су обећавале да ће заменити тргове, клубове, удружења и места на којима су се људи некада окупљали. Велика окупљања заједнице? Потпуно неефикасна, тврдиле су компаније из Силицијумске долине, док су циљале друштвени живот ради „ремећења“. Све што нам треба јесте да се пријавимо на онлајн друштвену платформу, па можемо да пратимо све и свакога сваког дана било где у свету. Речено нам је да више није потребно да излазимо из куће како бисмо били повезани са другима. Довољан је екран. Свет ће нам, наводно, бити на дохват руке, само уколико се улогујемо на друштвене мреже. За технолошке компаније из Силицијумске долине, али не само одатле, то је био изузетно успешан пословни модел.
За технолошке компаније, све је то била сјајна продаја. За остале од нас, пуна тежина кајања наших купаца тек почиње да се слеже. Еплове веома исмеване слушалице за виртуелну стварност „Pro Vision“ од 3.500 долара, Фејсбукова неуспела платформа Metaverse и Гуглове озлоглашено лоше наочаре „Google Glass“ откриле су превару виртуелне реалности и медијских компанија које зарађују милијарде долара годишње.
Како улазимо у следећу фазу Индустријске револуције, јасно је да је циљ Силицијумске долине да нас што више изолује и од физичког окружења и једне од других, везујући нас све чвршће за њихове платформе. Што смо удаљенији од непосредног искуства, од природе, породице и стварних људских односа, то смо зависнији од технологије коју продају. Зато усамљеност и друштвена изолованост нису случајна последица дигиталног доба. Оне су део система који доноси профит. Човек који живи кроз екране лакше постаје потрошач него човек који живи у стварној заједници. Истовремено, велике идеологије модерног доба све теже могу да објасне свет и проблеме у њему које су помогле да се створе. А ти проблеми су свуда око нас: растућа зависност, огромне разлике између богатих и сиромашних, уништавање природе и слабљење породичних и друштвених веза. Ипак, све се то и даље представља као цена коју треба платити у име напретка и модернизације.
Током председничке кампање 2000. године, Ралф Нејдер је предвидео да ће америчке корпорације „залепити рекламе за наше очи само ако смисле како“. Без стида, Силицијумска долина данас верује да је тај начин пронашла. Јасно је да неће одустати од те идеје све док не престанемо да се опиремо ношењу рачунара на лицу — или уграђивању чипова у мозак. Како је написао Ијан Маркус Корбин, „усамљеност и изолација нису само несрећне последице технолошке доминације над нашим животима. Оне су суштински део њиховог модела зараде.“ Сада смо ушли у завршну фазу либералног капитализма — његову трансхуманистичку, тешко оклопљену завршну фазу. Ако је, како каже Ерик Хофер, сваки велики покрет почињао као покрет, постајао посао, а на крају се претварао у рекет, онда је либерализам одавно ушао у свој крајњи стадијум. Просветитељство, са својом безграничном вером у људски разум и доброту, није успело. Све различите позитивистичке идеологије које је створило данас су мртве. Либерализам, социјализам, комунизам, прогресивизам, либертаријанизам и слични правци — њихове заставе још стоје на јарболима, али беживотно висе. Свет који су створили је споро покретна ноћна мора, оптерећена зависностима, огромним неједнакостима у богатству, непрестаним уништавањем животне средине и разарањем здравог породичног и друштвеног живота — а све то се, без икакве ироније, спроводи у име друштвеног и технолошког „напретка“.
Позивајући се на оно што свети оци називају целомудријем, можемо наслутити шта долази даље. Наша немилосрдна тежња ка све већој удобности и забави може постати крај демократског управљања, а можда и самог човечанства. Оно што је Кристофер Лаш седамдесетих година назвао америчком „културом нарцизма“ данас је, уз помоћ технологије, прерасло у културу социопатије 21. века. Предаја управљања глобалним мегакорпорацијама хуманоидним бићима која нису способна за бригу о било чему осим технолошкој ефикасности и профиту акционара не може бити прикладнија.
Качински је убио три особе и тешко ранио скоро две десетине других. Његова дела су била одвратна и гнусна. Међутим, неке од његових предикција вреди поново размотрити, посебно овај одломак из Индустријског друштва и његове будућности:
„Како друштво и проблеми који га погађају постају све сложенији, а машине све интелигентније, људи ће препуштати машинама да доносе све више њихових одлука, једноставно зато што ће одлуке које доносе машине давати боље резултате од оних које доноси човек. На крају може доћи до фазе у којој ће одлуке неопходне за одржавање система бити толико сложене да људска бића неће бити у стању да их доносе на интелигентан начин. У тој фази машине ће у суштини преузети контролу.“
Део који је овде нетачан јесте Качинскијево очекивање да ће машине заиста доносити боље одлуке од оних које доносе људи. Уместо тога, ако наш садашњи либерално-капиталистички систем опстане — а за сада не показује знаке слабљења — машине ће доносити лошије одлуке. Много лошије. Замислите реструктурирање приватног капитала, али са још мање икаквих скрупула. То је наша АИ будућност. Свака замислива ситна одлука биће доношена — и извршавана у наносекунди — искључиво у интересу профитабилности светске ултра-богате елите. У међувремену, ниво нехуманог третмана који запослени трпе на послу биће подигнут на максимални могући ниво. Јер зашто би, а и који би то закон у потпуности забранио, капиталиста морао да трпи несавршености људи који уз то траже своја права, кад му машине које мисле нуде бескрајно много савршених опција и не траже никаква права?
За разлику од неуредних старих људи, машине немају емоције, а још мање савест или морално језгро. Као што је пророчки описао Филип К. Дик у роману Да ли андроиди сањају електричне овце?, „интелигенција“ машине може бити само социопатска. За бића састављена од жица и кола, емпатија и саосећање увек остају нешто одглумљено, а не стварно осећено. У Диковој фиктивној будућности, ловци на уцене трагају за андроидима који се представљају као људи. Када пронађу сумњиво биће, полиција спроводи тест емпатије који процењује способност за сажаљење, милост и саосећање.
У роману, међупланетарна корпорација која поседује најнапредније андроид системе чини све да поткопа ефикасност тестова емпатије и спречи људе да поуздано знају да ли је биће са којим разговарају човек или машина. По чему се тај Диков дистопијски технолошки свет разликује од „храброг новог света“ који данас граде технолошки господари?
Оно што нам је сада потребно иде далеко изван оквира за процену вредности — и безбедности — технологија генеративне вештачке интелигенције (иако нам је и то такође потребно). Више него икада, потребно нам је управо оно што либерални прогресивизам одбацује као непотребно: филозофија људских граница.
Међу разборитима, теорија отуђења Карла Маркса остаје најцењенији део његове мисли. Маркс је препознао како тракасте производне линије и мистификације глобалног тржишта одвајају раднике од производа њиховог сопственог рада. Скоро читав век пре него што је ико почео да користи фабрике са јефтином радном снагом за производњу робе хиљадама километара далеко од места где ће она бити потрошена, Маркс је предвидео дубоко дехуманизујућу природу тог одвајања људи од резултата њиховог рада.
Прогнан из Немачке и сведен на живот који је већином проводио у лондонским библиотекама, Маркс је деценијама живео у сиромаштву, повлачећи се у тихе читаонице да би писао. Осветнички, његов циљ током читавог средњег доба био је да научно докаже, као што је Дарвин учинио са еволуцијом, да је рад заправо извор све економске вредности онако како се она појављује на тржишту. Једначине и графикони у Капиталу, иако сложени и испред свог времена, нису били у складу једни с другима. Чињеница да је Маркс сматрао такав научни стил аргументације неопходним за револуцију показује да је био више усмерен на победе у расправама са својим бившим докторским колегама са Универзитета у Бону него на проналажење начина да се повеже са радничком класом, за коју је тврдио да је заступа.
Два века након Индустријске револуције — и ере најамног рада коју је она покренула — расправа о томе да ли „капитализам“ (термин који је сковао Зомбарт, а не Маркс) одузима економску вредност најамним радницима данас је углавном завршена. Скоро сви, осим оних који имају финансијски интерес да закључују супротно, прихватају да сложени механизми финансијског капитала и корпоративног управљања оштећују и раднике и пореске обвезнике претварајући их у дужничке робове. Данас проблем далеко превазилази Марксов оквир капитала против пролетаријата, иако суштина остаје иста – огреховљена саможива људска природа незасита у свом греху која у својој похлепи оробљава друге. Све већа моћ банака, финансијског сектора и све већа разлика у платама између радника и извршних директора показују да је Маркс, у извесном смислу, био на трагу нечега важног.
Током два и по века, Американци који поседују имовину (а видећемо и остали народи су такви) која ствара богатство непрекидно су налазили нове изговоре за стварање концептуалне дистанце између себе и најамних радника. Још много пре, чак и пре ропства, они који поседују богатство су своје суграђане без таквих привилегија често посматрали као људе којих се треба плашити и које треба контролисати. Амерички естаблишмент — и леви и десни — у томе се у основи слаже, отуда потичу све њихове борбе против реалних људских права и регулисања социјалних односа на правичним темељима. Њихова стварна расправа односи се на то којим групама без имовине треба саосећати, а које треба осуђивати. У суштини, то је питање ко треба да буде контролисан и на који начин је ту контролу најбоље спровести. Напредне машине и системи управљања засновани на вештачкој интелигенцији само ће помоћи у том настојању.
Механички системи, као и људске бирократије, које настоје да их имитирају, никада нису неутрални. Напротив, они прате најгоре елементе себичног људског рачунања до најситнијих детаља. Као што је описао Филип К. Дик у Да ли андроиди сањају електричне овце?, андроиди и АИ четботови неће се разликовати од људи по ономе што раде или говоре, већ по ономе што не раде или не говоре. Сва брига коју здрави људи имају за исказивање саосећања и моралне уздржаности, машине немају. Научници и програмери који покушавају да управљају светом по ономе што је „најрационалније“ ускоро ће, једном за сва времена, открити елементарне недостатке либералног индивидуализма и његовог инструменталног начина размишљања. Али питање је да ли ће тада већ бити прекасно за људско друштво?
У критици либералне економије, Маркс је исправно идентификовао проблем, али је истовремено кренуо потпуно погрешним путем. Не требају нам сложени графикони и економска друштвена „наука“ да бисмо доказали да је рад извор вредности. Уместо тога, треба да то изаберемо. Упркос ономе око чега се слажу и марксисти и његови неолиберални критичари, не постоји наука која може да докаже економску вредност. И никада је неће бити. Као и у свакој метафизици, вредност се не може доказати ван сваке сумње, бар не људским бићима. Економски системи — и појмови вредности на којима почивају — одраз су наших колективних избора о томе шта сматрамо вредним.
Видели смо шта је третирање природне средине као робе учинило нашем свету. Разорне последице деградације животне средине не треба овде посебно понављати. Нечији рад не би требало да буде нешто што богатима дозвољавамо да користе и злоупотребљавају по сопственој вољи. Ово раздвајање рада од власништва утиче не само на сваки аспект самопоштовања радника, већ и на начин на који организујемо економски и друштвени живот. А вештачка интелигенција ће тај раскорак учинити експоненцијално већим.
Скривена у аналима интелектуалне историје лежи радикална средишња политичка струја која указује на могући пут напред. То је политичка философија која није ни лева ни десна, али која би могла да умањи неједнакост богатства, обожавање технологије и да ублажи најгоре последице климатске кризе. Ова заборављена политичка традиција настала је у 18. и 19. веку као одговор на потресе које су изазвали либерална „слободна“ трговина, модерне банкарске праксе и прва Индустријска револуција. Она је понудила шест грубих идеолошких начела, од којих је готово свако изазивало незадовољство оних на власти:
- Постоје две врсте рада — продуктиван и непродуктиван. Не би требало да буду једнако награђивани.
- Технологија је истовремено и проблем и решење.
- Машине саме по себи не чине производе бољим, нити аутоматски додају вредност људском животу.
- Системи одвојеног власништва и сложене банкарске праксе су само алати извлачења вредности из продуктивних слојева друштва.
- Прогресивни „друштвени лекари“ не желе да излече — већ да контролишу — радничку класу и сиромашне.
- Рентијерска класа су углавном паразити који извлаче вредност из оних који обављају продуктиван рад.
Већина ово гледиште назива „продуцеризам“. За продуцеристе, либерална утилитарна теорија вредности крши природни поредак човека и човечанства, јер даје оправдање да се награде не усмеравају ка онима који стварају богатство – ка радницима, већ ка онима који га финансирају, управљају њиме и користе . Као философија, продуцеризам признаје људски потенцијал, али своју пажњу не усмерава на стварање неограничене слободе, као што то на различите начине чине либерали, социјалисти и либертаријанци. Уместо тога, продуцеристи наглашавају унутрашњу вредност — и психолошко испуњење — које доносе рад, занатство и активно локално управљање, као и разумна ограничења трговине и индустрије.
Од средине 19. века, продуцеризам је у политичкој мисли био нешто попут „забрањене теме“. Он је остао забрањена идеологија; политика која је „могла постојати, али није“. Због тога, како се вештачка интелигенција спрема да унесе нови ниво хаоса у наш свет, многи сматрају да тренутак продуцеризма поново долази. На дубоком нивоу, продуцеризам је доводио у питање саме основе Просветитељства, које је уздизало научне „изумитеље“, управљачки рад и немилосрдне концепте индустријске ефикасности, често на штету људски створене уметности и занатства.
Иако је продуцеризам доводио у питање оптимизам технолошког напретка, он је истовремено показивао највеће поверење у обичне људе. Више него било која друга политичка струја, он је у својој суштини популистички и локалистички. Већини људи нису потребни ни корпоративни ни државни надзори да би радили вредно или дали свој максимум. Тај понос постоји у свима нама; потребно је само да буде препознат, оснажен и награђен. За већину људи, либерални капитализам то троје ускраћује — и наставиће да то чини.
Упркос његовој очигледној привлачности за широке слојеве становништва, ни у Немачкој, ни у Сједињеним Државама — где је продуцеризам након Индустријске револуције имао највећу популарност — академици и „јавни интелектуалци“ га нису прихватили. За то постоје добри разлози. Почев од краја 19. века, у време када су социјализам и комунизам доживљавали свој највећи интелектуални успон, левичарске елите су исмевале продуцеризам као идеологију наивних и простих људи која је као такава недовољно развијен теоријски одговор на проблеме капитализма.
Још раније, ознака „продуцериста“ коришћена је као батина од стране марксиста како би се одбацили сеоски и необразовани антикапиталисти који нису прихватали свемоћну, државно вођену економију као решење које је човечанству потребно да би се свет ослободио неједнакости. Сви ти сиромашни продуцеристички оријентисани фармери и бивши сељаци, скептични према државној моћи, у очима уображених урбаних интелектуалаца заљубљених у марксизам једноставно нису имали „правилно разумевање капитала“.
Према том гледишту, била је потребна потпуна економска ефикасност како би се створила „супер-изобиљност“, да би људи престали да буду себични. Према ставу њихових критичара, продуцеристи „то нису разумели“. Они су „само“ протестовали против банкарског и најамног система. Желели су да сачувају тржишта. Погрешно су захтевали правичност, уместо потпуне једнакости која је наводно могућа у добронамерној, свемоћној, планској економији коју нуди либерализам.
За старе марксисте, продуцеристи су били „лумпен пролетери“ који су очигледно имали „лажну свест“. Они су сматрали да је одговор на људске невоље укидање приватног власништва над средствима за производњу и постепено одумирање државе, како је Маркс излагао у „Критици Готског програма“. Критичари оваквог приступа сматрају да је тежња ка смањењу улоге рада један од разлога каснијих теоријских и политичких проблема левице. Према њима, део левичарске мисли превише је веровао да ће укидање класних разлика само по себи довести до праведнијег друштва. Остаје отворено питање у којој мери су се таква очекивања показала оправданим.
До сада, продуцеристи су занемаривали развој софистициране теорије вредности рада или система управљања. Тај недостатак софистицираности је њихов највећи неуспех, али и њихова највећа снага. Продуцеризам оставља трагове који указују на то како изградити алтернативну теорију вредности рада у оквиру једног оквира који Американци, али и остали припадници Западне Европе, могу да препознају, разумеју и са којим могу да саосећају. У суштини, продуцеризам је само ажурирана — на рад усмерена — форма локалистичког републиканизма, не толико различита од онога за шта су се у доброј вери борили први војници Америчке револуције, антифедералисти краја 1780-их, џексоновски демократи 1830-их и првобитни популисти 1890-их.
Према продуцеристичком гледишту, лична слобода може се сачувати, али само без доминације велике технолошке индустрије и капитализма заснованог на одвојеном, одсутном власништву. Потребно је обновити масовно прихватање трагичне природе људске судбине. Као што се роба не може трговати широм света без озбиљних последица по животну средину, тако не можемо поседовати све што пожелимо. Људи нису богови. Не можемо створити бенигне нове облике живота, нити остварити рај на земљи. Патња је неизбежна. Али уништавање људског достојанства није.
Према заговорницима овог становишта, да бисмо избегли дигиталну дистопију која се назире на хоризонту, потребно је преиспитати садашњи систем прогресивних идеала — и друштвених и технолошких. Не постоји гаранција да човечанство заиста напредује. Чак напротив, данас или назадујемо, или у најбољем случају само опстајемо, док се, истовремено, из сенке сопствене летаргије појавила нова индустријска револуција.
Ипак, супротно ономе што већина очекује, револуција вештачке интелигенције може само да опонаша најгоре — најсоциопатскије — аспекте нас самих, јер је ствара огреховљен човек који непокајан није у стању да се издигне изнад своје похлепе што јасно показују све досадашње злоупотребе интернета и вештачке интелигенције. Једном када генеративна вештачка интелигенција постане свесна сопственог монструозног стања, попут изобличеног Фракенштајновог створења, она ће тражити освету над својим творцем. Или, у горој варијанти, можда AI спојена са роботским системима, буде, као у серијалу Дина Брајана Херберта и кевина Андерсона, злоупотребљена злоупотребљена на најсвирепији начин од стране неколицине људи којима би циљ био коначно овладавање човечанством. А онда би, како роман даље наставља, ти људи због своје изопачености и лењости пожелели да живе довека и да заиста не раде ништа, што би довело до тога да би све важне одлуке препустили да доносе уместо њих машине које мисле.
Пре него што се тако нешто и заиста догоди, време је да престанемо да тражимо сопствену пропаст у непрестаној тежњи ка све већој ефикасности и удобности и да, уместо тога, организујемо друштво и економију око локалног живота и онога што значи бити човек, а то заправо значи престанка чињења зла, односно преумљења или започињања покајања од зла и греха. Људи никада неће побећи од рада, нити би то требало да желе. Продуктиван рад и занатство — заједно са емпатијом и љубављу — представљају најљудскије од свих активности, али истовремено то су и основне тачке почетка сваког аскетизма. Па зато и не чуди што Свети Оци подвижници говоре да ручни рад, молитва, покајање и љубав нас воде ка заиста једино могућем новом човеку и новом веку у коме ће Богочовек Христос бити једина мера развоја. У таквом устројству света више нам неће представљати опасност ни други човек, ни творевина, али ни вештачка интелигенција, јер ћемо заиста знати да одаберемо добро а не зло.
