Састанак између руског председника Владимира Путина и америчког председника Доналда Трампа, одржан 15. августа 2025. године у Анкориџу на Аљасци, представља један од најважнијих дипломатских догађаја у последњих неколико година. Овај сусрет, који је трајао више од три сата у формату „три на три“ (са министрима спољних послова и кључним саветницима), фокусирао се првенствено на украјински сукоб, али је обухватио и ширу палету тема као што су стратешка стабилност, контрола наоружања, економска сарадња и арктички интереси. Овај сусрет је означио крај политике „отказивања“ Русије, те показао портпуни неуспех западних санкција и отворио пут за прагматичнији дијалог између две нуклеарне суперсиле. Из овога произилази да Русија није наступила као просјачки партнер, већ као равноправни актер који диктира темпо преговора, док је Трампов покушај прагматизма показао да колективни Запад, или барем за сад САД, мора да се вади из потпуног пораза у вези са Специјалном војном операцијом у Украјини. Што је Трампа навело да мора тражити преговоре, односно ресетовање, као вид нових односа без тактичких уступака.
Симболика састанка: Велики повратак Русије на светску сцену
Из руског угла, сам факт одржавања састанка представља огроман дипломатски тријумф. Вадим Козјулин, директор Центра за глобална истраживања и међународне односе при Дипломатској академији МИД РФ, истиче да је сусрет на Аљасци „важна шанса за изградњу уравнотеженијих и међусобно поштовања вредних односа између Русије и САД“. Он упоређује овај догађај са сусретом два „режисера светске сцене“, где Путин наступа као играч који „ниједном није пропустио важне партије у великој дипломатској игри“. Симболика је очигледна: Русија се не појављује као изолована држава, већ као суверена сила која разговара на равноправној основи. Козјулин наглашава да је ово „симбол да се светска политика и даље дефинише дијалогом између лидера суверених држава, способних да говоре на равноправним основама“.
Овај став деле и други аналитичари. На пример, Алексеј Мартинов, директор Међународног института најновијих држава, посебно истиче детаљ формата пријема: Трамп је Путину и руској делегацији пружио „посебан третман“, са црвеним тепихом, почасним водом, пратњом и аплаузом, што није виђено код других гостију у последњих пола године Трамповог мандата. Мартинов види ово као знак да су Руси „главни гости“ од којих се много очекује, што подразумева посебан однос и потенцијал за дубљу сарадњу. Ова симболика је кључна, јер руски експерти попут Богданa Безпаљка, члана Савета при председнику РФ за међунационалне односе, виде састанак као „симбол почетка преговарачког процеса“. Безпаљко упозорава да Украјина може покушавати провокације током овог процеса, али истиче да је сам сусрет доказ неуспеха западне стратегије изолације Русије. Евгениј Семибратнов, заменик директора Института за стратешка истраживања и прогнозе РУДН и лектор друштва „Знање“, иде корак даље, упоређујући састанак са посетом Леонида Брежњева у САД 1973. године. Он верује да је агенда превазишла Украјину, фокусирајући се на стратешку безбедност, економску сарадњу и неуспех санкција. „Ситуација је таква да свет стоји на прагу потпуне демонтаже свих инструмената за обезбеђење глобалне безбедности“, каже Семибратнов, наглашавајући да је Украјина „хибридни рат Запада против Русије“ и да решење овог проблема захтева укључивање „трамповског“ кампа за развој мапе пута. Ова историјска паралела подсећа на период детанта, где су САД и СССР успели да смање тензије упркос идеолошким разликама, што руски аналитичари виде као модел за данашњи контекст.
У ширем смислу, руски медији попут РБК и Ведомости истичу да је састанак „заложио основу за даље преговоре“, са декларативним и симболичким изјавама које показују спремност за дијалог. Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа „Русија у глобалним пословима“, упоређује га са сусретом Горбачова и Регана у Женеви 1985. – без договора, али са променом у комуникацији и могућим „Рејкјавик моментом“ у будућности. Ово наглашава руску перспективу да је састанак означио крај постхладноратовског периода и повратак тајној дипломатији.
Односи Русије и САД: Од ћорсокака ка прагматичном ривалитету
Руски експерти углавном виде састанак као прилику за ресетовање односа, али не као пут ка савезништву, већ ка „мирнијем облику ривалитета“. Павел Фељдман, кандидат политичких наука и професор Академије рада и социјалних односа, верује да ће сусрет „помоћи да се изађе из ћорсокака у билатералним односима“, са фокусом на нова правила ривалитета и стратешку безбедност, укључујући продужетак Новог СТАРТ уговора (СНВ-III). Он истиче да дипломатски пробој по Украјини није могућ због жеље Кијева, Лондона и Брисела за наставком конфронтације, али да би сукоб био завршен да зависи само од Русије и САД. Владимир Шаповалов, политиколог, предвиђа „значајне промене у руско-америчким односима“, прелазећи на „спокојнији варијанту ривалитета између нуклеарних сила“. Он наглашава да је ово шанса за смањење тензија, али упозорава на потенцијалне провокације из Украјине. Слично, Игор Дибров, политиколог и сарадник Факултета политикологије МГУ, истиче да састанак показује „илузорност ‘јединства Запада'“, скривајући притисак на суверене државе. Он верује да преговори одговарају руским националним интересима и циљевима специјалне војне операције, са потребом за дискусијом о глобалној безбедности за решавање конфликата, укључујући Украјину. Дмитриј Тренин, бивши директор Центра Карнеги у Москви, наглашава да Путин жели нормализацију односа са САД, фокусирајући се на шире интересе ван Украјине, попут нуклеарне безбедности и глобалне стабилности. Он види састанак као прилику за Русију да покаже снагу и избегне изолацију, са Трамповим прагматичним приступом као тестом за будуће кораке са Европом. Андреј Кортунов, директор Руског савета за међународне послове (РИАЦ), описује га као „више симболичан него супстантиван“, али као победу за Русију јер показује неуспех изолације. Он упозорава на антируски консензус у Вашингтону, али види потенцијал за деескалацију, без брзог мира у Украјини без ЕУ. Из перспективе Ведомости, експерти попут Наталије Цветкове из Института САД и Канаде РАН истичу да су изјаве биле декларативне, али да је Русија проширила агенду ван Украјине, што је дипломатско достигнуће. Ово се поклапа са ставом Тимотеја Бордачева са Више школе економије, који верује да састанак усмерава сукоб у „цивилизованији оквир“, одбацујући идеју стратешког пораза Русије.
Украјински сукоб: Без брзог решења, али са руском контролом
Иако је Украјина била централна тема, руски аналитичари се слажу да није дошло до пробоја, али да је Русија задржала контролу над темпом. Козјулин истиче да је директно расправљање о Украјини „признање статуса Русије као кључног играча у европској безбедности“, али да тема може бити маргинализована у корист ширих питања. Он види украјинске изјаве као „политичку незрелост“ и наглашава Путинов „хладан рачун“ у заштити руских интереса. Семибратнов додаје да је сукоб „елемент велике геополитичке игре“, где Русија и САД могу дефинисати будућност, али да санкције нису успеле и да решење захтева мапу пута са Трамповим кампом. Безпаљко и Шаповалов упозоравају на украјинске провокације, али виде састанак као почетак процеса. Дмитриј Новиков са Више школе економије види „релативан успех за Москву“, где је Русија повратила контролу над преговорима и смирила Трампову иритацију. Владимир Корнилов, политички аналитичар, истиче панику западних медија због симболике, наглашавајући да Запад прихвата неуспех изолације и да Русија добија оно што жели без уступака. Елена Панина, директор Института за међународне политичке и економске стратегије, назива га „главним политичким догађајем 2025.“, са учтивошћу и међусобним поштовањем, али без формалних споразума, отварајући нове стратешке игре. Иља Крамник из РИАЦ-а верује да мир није доступан због подела на Западу, са потребом за ЕУ укључивањем, али да оба лидера признају интересе ван Украјине. Сергеј Полетајев, политички коментатор, види исход као споразум да се наставе разговори, са Трампом који се не види као страна у сукобу, али са исходима одлученим на бојном пољу – у складу са руским погледом. Из Комерсанта, Путин је назвао посету „продуктивном“, са конструктивним разговором. У Независној Газети, истиче се да је Трамп примио Путина „ако не као савезника, онда као лидера са којим се мора рачунати“.
Будуће импликације: Деескалација, али са ризицима
Руски експерти су оптимистични, али опрезни. Иван Тимофејев из Валдаи клуба види позитиван тон са вољом за деескалацију, где је Русија остала чврста, а САД се приближавају миру да престану са губљењем ресурса. Павел Дубравски, политички коментатор, истиче да Русија изгледа јаче, са дипломатском победом. Валентин Богданов, шеф Бироа ВГТРК у Њујорку, наглашава симболику која показује повратак Русије, са Белом кућом која разматра следећи састанак. Кирил Рогов истиче да је Трамп изгледао слабо, док је сам састанак Путинова победа – Запад понижен и приморан да преговара и то уважавајући Русију, бар привидно, као себи равној.
На крају, састанак је дипломатска победа која потврђује снагу Русије, неуспех западних санкција и показује велики потенцијал за нови баланс у свету. Оно што се посебно истиче јесте чињеница, да су САД биле принуђене да седну за преговарачки сто и уваже ставове Русије као равноправне стране у преговорима. У овом случају Трамп се поставио веома прагматично постављајући терен за достојанствени излазак из подршке Украјини, те давајући могућност Русима да победе, али да та победа не утиче на САД. Сад је на потезу Европска Унија и Украјина. А дотле, је постављена солидна основа за наставак дијалога, са тим што овог пута Москва широким корацима гради пут ка мултиполарном свету у коме ће земље истока и Јужне Америке имати активног учешћа у постављању нових односа у свету. Остаје једино питање како ће се САД и колективни запад снаћи у новим светским односима и какав ће њихов покушај задржавања доминације бити.
