Афера са Џејсоном Ардејем сугерише да је британски академски естаблишмент постао толико жељан да прослави једну симболичну причу о успеху да је занемарио уобичајене стандарде провере који се очекују од сваког научника.
Неколико година Џејсон Ардеј представљао је пример изузетне животне приче. Дијагностикован му је аутизам, до једанаесте године није говорио, а читање је научио релативно касно. Са тридесет седам година постао је предавач на Кембриџу. Његов животни пут редовно је био предмет текстова пуних дивљења у британској и међународној штампи. Представљан је и као једна од кључних личности у процесу диверсификације британске академске елите, а у зависности од извора описиван је као први или најмлађи црни професор Кембриџа.
Данас се та прича о успеху урушава под теретом оптужби за плагијат, неслагања у биографским подацима и истрага о његовим академским квалификацијама. Након што је у почетку одлучно стао у одбрану свог професора, Кембриџ је коначно покренуо интерну истрагу, да би Џејсон Ардеј ове недеље поднео оставку.
Скандал далеко превазилази лични случај једног академика. Он открива крајности система у којем је престиж одређених идентитета стављен испред основних захтева за проверу и верификацију.
Први аспект овог случаја односи се на оптужбе за плагијат. Анализе су указале на бројне сличности између његове докторске дисертације и ранијих радова. Претходна истрага коју је спровео Универзитет Џон Мурс у Ливерпулу није утврдила основ за дисциплински поступак, уз закључак да су уочени проблеми пре последица грешака у навођењу извора него намерне преваре. Међутим, нови докази навели су Кембриџ да поново отвори случај, уз истовремено покретање других истрага о његовој академској каријери.
Овим сумњама придружила су се и питања у вези са неколико тврдњи које су имале значајну улогу у изградњи његове репутације. Универзитети су оспорили почасне титуле или функције гостујућег професора које су му приписиване у различитим званичним биографијама. Друге тврдње, које се односе на спортске успехе, резултате у прикупљању новца у добротворне сврхе или поједине спектакуларне епизоде из његовог личног живота, показале су се непроверљивим или су чак биле у супротности са доступним чињеницама.
Кембриџ је неколико дана на критике одговарао не испитивањем доказа, већ осудом наводне кампање за дискредитацију. Петиције подршке брзо су представиле Џејсона Ардеја као жртву расистичких напада усмерених на обарање црног академика са престижне позиције. Наравно, могуће је да су неки од његових критичара били вођени идеолошким мотивима. Али та могућност никога не ослобађа обавезе да испита чињенице.
А управо то је, чини се, недостајало. Уместо да се на оптужбе одговори једну по једну, део расправе преусмерен је на наводне намере оних који су изнели оптужбе. Овакав обрт постао је исувише познат: када критеријуми за оцењивање постану политизовани, сама критика се лако изједначава са неком врстом дискриминације. Такав начин размишљања опасан је за све, укључујући и истраживаче из мањинских група. Сугерисањем да одређене каријере уживају посебну заштиту од уобичајене критике, он подстиче управо ону сумњу против које наводно покушава да се бори.
Како је могуће да је један тако престижан универзитет као што је Кембриџ деловао толико неспремно да провери одређене чињенице — које су, уосталом, биле од суштинског значаја за каријеру једног од његових професора?
Престиж који је носила његова лична прича несумњиво је имао одређену улогу. Његова каријера постала је снажан симбол политика разноликости и инклузије које спроводе многи британски универзитети. За многе је довођење у питање појединих аспеката те приче значило довођење у питање саме институционалне нарације. Ипак, универзитет не може дугорочно да функционише само на основу наратива. Његов темељ је једина истинска валута — научна кредибилност.
Најновија дешавања такође показују да последице овог скандала сада далеко превазилазе академски свет. The Guardian је открио да Џејсон Ардеј тврди да је од издавачке куће Simon & Schuster добио аванс од око 1,4 милиона долара за своје мемоаре Great and Unfortunate Things, који би, упркос контроверзи, и даље требало да буду објављени. Издавач одбија да потврди тачан износ, али и даље истиче да има поверења у тај пројекат, наглашавајући да се ниједна од оптужби за плагијат директно не односи на рукопис књиге.
За Simon & Schuster ситуација је посебно деликатна. Издавачки уговор потписан уз тако велики аванс представља значајну правну обавезу. Обустављање објављивања могло би да доведе до сложеног правног спора са аутором; наставак реализације, с друге стране, излаже издавача значајном ризику по репутацију.
Одговорност није само на Кембриџу, већ на читавом ланцу институција — универзитетима, медијима и издавачким кућама — које су одиграле значајну улогу у стварању херојске фигуре пре него што су темељи те приче били темељно проверени.
Случајеви плагијаризма на универзитетима су веома чести. Али афера Џејсона Ардеја иде даље од тога: она указује на урушавање академске изврсности. Универзитет мора остати непристрасан према наративима заснованим на идентитету када је реч о утврђивању чињеница. Критеријуми академске изврсности морају бити исти за све, управо зато што све штите од самовоље. Запањујуће је видети да је једна тако престижна институција као што је Кембриџ могла тако лако да суспендује своју критичку процену и дозволи да је заведе наратив који се превише савршено уклапао у идеолошка очекивања тренутка.
