Административна секуларизација је по својој природи тиха. Њена средства су техничка али њене последице нису.
Ондашњи министар просвете Вербић пробао је кроз низ административних прописа да уништи верску наставу. Након његовог одласка, требале су године да би се верска настава стабилизовала и да би повратила свој статус. Са тим у вези, да нам се опет не би иста ствар поновила, доносимо и пример римокатоличке Пољске у којој се на нечујан начин, кроз низ административних мера, одузима уставно право родитеља и деце на верску наставу.
Нико у Пољској није забранио веронауку у школама. Ниједан закон није донет, није усвојен никакав уставни амандман, нити је раскинут Конкордат са Светом Столицом. Ипак, низ регулаторних одлука чини верску наставу све мање доступном и све мање значајном у оквиру система јавних школа.
Случај Пољске илуструје ширу институционалну појаву: административну секуларизацију — смањивање места и улоге религије у јавном животу путем техничких правила, уместо кроз изричиту демократску одлуку о њеном искључивању.
Промена спроведена административним путем
Механизам је уведен у неколико фаза. Најпре је уредбом Министарства просвете из јула 2024. школама омогућено да ученике различитих разреда споје у једну групу за наставу веронауке. То је у пракси допринело томе да се часови веронауке одржавају на почетку или на крају школског дана. Потом је донета одлука да се оцене из веронауке више неће рачунати у просек оцена ученика. Коначно, уредбом из јануара 2025. број часова веронауке смањен је са два часа недељно на један.
Посматран појединачно, сваки од ових корака може се представити као техничка промена у организацији наставе. Посматрани заједно, они показују како административне одлуке могу да промене стварни статус једног предмета, а да га притом формално не укину. Пјотр Јанович, председник Удружења лаичких катехета, отворено је описао тај процес: „Циљ ових промена је да се веронаука и етика избаце из школа на мала врата.“ Додао је: „Били смо потпуно изостављени из консултација.“
Удружење представља лаичке наставнике веронауке којима је катехеза истовремено професија и извор прихода. Поводом јануарске уредбе, Удружење је саопштило: „Никада у историји пољског образовања ниједна група наставника није доживела такву дискриминацију у погледу запошљавања као наставници веронауке.“ Удружење је такође подсетило на обећање које се приписује министарки просвете: „Министарка Новачка нас је преварила, обећала је да ће водити рачуна о лаичким катехетама.“
Шта показују подаци о запосленима
Подаци које је Министарство просвете објавило у одговору на упите пољског омбудсмана за људска права показују да је број наставника веронауке и катехета у пољским школама за само годину дана смањен за 4.517. Тај број показује размере смањења, али га не треба аутоматски тумачити као 4.517 појединачних отказа: годишњи пад броја наставника може обухватати различите облике одласка из службе или смањења обима запослења. Министарка просвете Барбара Новачка раније је уверавала јавност да њене реформе „нису довеле до масовних отпуштања наставника“.
Ова разлика је важна. Као и институционални ефекат ових промена. Када се број часова преполови, а одељења могу да се спајају између различитих разреда, потребно је мање наставних места и мање наставних часова, иако је предмет и даље формално доступан.
Спор о владавини права
Спор се не односи само на просветну политику. Он се тиче и правног поступка којим су ове промене уведене. У новембру 2024. Уставни суд је суспендовао уредбу о спајању ученика различитих разреда у заједничке групе. У мају 2025. утврдио је да је изузимање оцена из веронауке из просека ученика неуставно. У јулу 2025, поступајући по предлогу Малгоржате Мановске, прве председнице Врховног суда — функције која у Пољској одговара функцији председника врховног суда, односно главног судије — једногласно је утврдио да је и уредба којом је број часова веронауке смањен на један час недељно неуставна.
Образложење је у сваком од ових случајева било слично. Пољски Закон о систему образовања прописује да министар доноси прописе о верској настави „у договору са“ црквама и верским заједницама. Такав договор није постигнут. „Министар просвете је произвољно утврдио садржај оспорене уредбе“, закључио је Уставни суд. „Материјални ставови заинтересованих страна били су занемарени.“
Влада је одговорила да неће признати ове одлуке, уз образложење да Уставни суд у свом садашњем саставу — који је именован за време претходне владе и чији легитимитет владајућа коалиција већ годинама оспорава — „нема право да доноси законе у Пољској“. Спор око легитимитета пољског уставног суда је стваран и траје већ годинама. Међутим, чак и уз ту ограду, поступак којим су промене уведене и даље представља легитимно питање владавине права. Промене нису донете законом након гласања у парламенту, законом прописани договор није постигнут, а одлуке Уставног суда којима је такав поступак оспорен нису спроведене.
Изборна настава и право родитеља на избор
Јоана Руди предаје веронауку и у својој бискупији координира Национално такмичење из познавања Библије. Она описује како се реформе одражавају у пракси. Више од 98 одсто њених ученика похађа њену наставу. Ипак, како каже, катехете сада постају „наставници другог реда“, јер се њихове оцене више не рачунају у просек. На питање да ли страхује да је циљ ових промена да се веронаука потпуно избаци из школа, одговара: „Мислим да јесте.“
Руди је забринута и због слабог одјека у јавности: „Дозволили смо да нас као верујуће људе донекле застраше.“ Према њеном мишљењу, пристајање на такво стање омогућава да се границе и даље померају.
Веронаука је изборни предмет. У пољском систему родитељи одлучују да ли ће њихова деца похађати верску наставу. Стога није суштина у питању да ли држава сме да наметне верску наставу, већ да ли административним одлукама може постепено да ограничи могућност избора која је породицама загарантована законом. Право које формално постоји може у пракси постати тешко оствариво ако се веронаука стави на почетак или крај школског распореда, ако се оцена из тог предмета не урачунава у просек и ако се настава одржава само један час недељно.
Европски контекст
Кшиштоф Котович, колумниста и портпарол Швидњичке бискупије, сматра да верска настава у јавном образовању није никаква пољска специфичност: „Верска настава у оквиру јавних образовних система није била, нити је и данас, нешто необично у Европи — она је, заправо, правило.“ Немачка је гарантује Уставом, а верску наставу обезбеђују и Аустрија, Белгија, Финска и Мађарска. У Пољској се она заснива на Конкордату са Светом Столицом из 1993. године и на националном законодавству.
Овај шири контекст доводи у питање тврдњу да је слабљење верске наставе једноставно израз државне неутралности. Неутралност може да штити грађане од верске принуде, али би такође требало да штити њихову слободу да изаберу верску наставу тамо где је она предвиђена законом. Како Котович примећује: „Када се било који предмет предаје једном недељно, његов значај се смањује.“ Његова критика је да језик секуларне државе може постати средство за изоловање хришћана, уместо гаранције једнаког третмана.
Институционални и грађански одговори
Пољски бискупи се припремају за могућност да се све већи део верског образовања измести из система јавних школа. Бискуп Марек Мендик, који је годинама био задужен за католичко образовање при Пољској бискупској конференцији, говорио је у јуну 2025. године о јачању веронауке у парохијама: „Парохијску катехезу треба схватити као саставни део онога што радимо у школама.“ Додао је да ефикасна парохијска катехеза захтева „харизматичне свештенике и катехете“ — људе „који ће својим животним примером стећи поверење младе генерације“. Обраћајући се наставницима погођеним овим променама, рекао је: „Чинимо све што можемо да их заштитимо и омогућимо им да наставе свој рад.“
Парохијска катехеза подсећа на модел познат међу верским заједницама у Сједињеним Државама: верско образовање организовано ван система јавних школа. У Пољској, међутим, већа улога парохија не би била само израз самосталног избора једне верске заједнице. Она би уједно представљала прилагођавање регулаторним одлукама донетим у оквиру државног система. Мало је вероватно да би парохије могле у пуном радном односу да преузму више од 4.500 наставника веронауке и катехета који су остали без дела свог досадашњег ангажмана.
Ово питање изазвало је и политичку реакцију. Грађанска законодавна иницијатива „Да за веронауку и етику у школи“, према којој би сваки ученик бирао или веронауку или етику, прикупила је више од пола милиона потписа. Парламентарни одбори су у пролеће 2026. године разматрали предлог закона. Бискупи су поднели петицију Врховном суду, док су катехете разговарале о оснивању сопственог синдиката.
Поука која превазилази Пољску
Исход овог спора још није познат. Али институционална поука већ је видљива. Влади није потребно да забрани добровољну верску праксу како би смањила њено место у јавном животу. Довољно је да мења распоред часова, правила о оцењивању, потребе за наставним кадром и процедуре консултација, све док законско право формално остаје на снази, али његово практично остваривање постаје све теже.
Зато спор у Пољској превазилази неслагање око катехезе. Он се тиче права родитеља на избор, граница извршне власти при доношењу прописа, положаја добровољне верске наставе у неутралној држави и могућности власти да преобликује јавне институције без јасне законодавне одлуке. Административна секуларизација је по својој природи ненаметљива. Њена средства су техничка. Њене последице нису.
Како примећује Томаш Сипњевски из Удружења лаичких катехета: „Иза сваке од ових бројки стоје стварни наставници, њихове породице и њихови ученици.“
