Сунце је обасјавало султанахметски трг у Истанбул док сам пролазио поред блиставо белог Теодосијевог обелиска и упутио се ка метал детектору који чува улаз у Музеј турске и исламске уметности. То је дугачка зграда од ружичасте цигле и камена, са прочељем које чини низ високих лучних улаза оивичених црним решеткама, групама зеленог жбуња и понеком палмом. Подигнута на остацима древног римског хиподрома, зграда је вековима касније обновљена од стране султана Сулејмана Величанственог као дар свом великом везиру и пријатељу из детињства, Паргали Ибрахим-паши, који је удављен 1536. године када је султанова супруга проценила да његов утицај представља превелику претњу њеном сопственом. Али није ме та морбидна историја довела овде.
Дана 24. априла 1915. године — Црвене недеље — министар унутрашњих послова Талат-паша издао је судбоносну наредбу да се ухапсе стотине јерменских интелектуалаца широм града Цариград (који је 1930. преименован у Истанбул). Намера је била да се једним ударцем обезглави јерменско руководство — уводни чин геноцида који ће однети 90% јерменског становништва Турске.
Почев од 20 часова и током ноћи све до раних јутарњих сати 25. априла, јерменски свештеници, лекари, новинари, адвокати, учитељи и политичари из Цариграда извлачени су из својих кревета и затварани у злогласни Централни затвор града. Требало ми је неколико дана да утврдим где се тачно тај затвор данас налази. На крају сам га пронашао у чланку из 2013. године у Armenian Weekly, који описује протест испред музеја током којег су имена изгубљених јерменских села — прогутаних крвавим таласом који је уследио након Црвене недеље — пркосно читана преко разгласа. Испоставило се да је некадашњи Централни затвор данас познат као Музеј турске и исламске уметности.
Када сам ушао, у предворју се одржавао отмен пријем, испуњен раздраганим гостима нагураним у тесне смокинге и озбиљним конобарима који су се нечујно кретали носећи послужавнике са скупим залогајима. Фотоапарати су ужурбано шкљоцали док сам се пробијао кроз групе дотераних посетилаца, прошао поред скромно снабдевене сувенирнице и упутио се ка огромној плочи причвршћеној за зид у подножју степеница које воде у двориште. Ситна слова су опширно описивала историју музеја. Није било ни помена да је икада био познат као Централни затвор.
Прегледао сам поставке у изложбеним салама до којих се долази кроз ниска врата дуж дугих цигланих ходника. Покушао сам да замислим какав је могао бити поглед заточених јерменских интелектуалаца док сам посматрао ткане ћилиме, прелепу грнчарију, древне Коране. Један део изложбе садржи исламске реликвије, укључујући и свети прамен косе из браде пророка Мухамеда. Ипак, нигде није било ничега што би указивало да је музеј некада био затвор. На крају сам пронашао једну запослену. „Нема ничега у поставци нити на плочама“, рекао сам. „Али да ли је тачно да је Музеј турске и исламске уметности некада био затвор?“ Погледала ме је збуњено, подигла обрву, па климнула главом. „Да. Током османског периода.“ То је било све што је желела да каже.
Касније, док сам са супругом пролазио кроз Плаву џамију, тужни позив на молитву почео је да одјекује са минарета, одбијајући се о зидове Музеја турске и исламске уметности. Једна мисао ми је синулa, па сам упитао водича колико дуго Плава џамија шаље позив на молитву преко града. Вековима, одговорила је. Без прекида? Чак и током Првог светског рата? упитао сам. Да, климнула је. И тада.
Застао сам на тренутак и слушао — позив је звучао још тужније. Чули би га, схватио сам. У својим ћелијама, суочени са смрћу — масакри над Јерменима већ су били у току, а неки су били упозорени од стране саосећајних турских званичника да се то спрема — заточени јерменски интелектуалци слушали би тај сабласни позив на молитву док су чекали своју судбину. У том тренутку, једва да им је било потребно подсећање да се моле.
Дуга јерменска историја и Јеменска Црква
Јермени су један од најстаријих народа на свету. Сам назив Јерменија, према предању, доводи се у везу са Арамом, легендарним претком, док се Хајк сматра праоцем јерменског народа. У јерменској традицији његово порекло се даље повезује са библијским Нојем, преко његовог сина Јафета. Према јерменском историчару Мовсесу Хоренацију, Хајк је 2492. године пре Христа победио вавилонског краља Бела и основао јерменску заједницу у области Арарата — крају у близини планине за коју се, по предању, везује Нојева барка.
Присуство Јермена у областима југоисточно од Црног мора сеже још у VII век пре Христа. Према хришћанском предању, апостоли Тадеј и Вартоломеј донели су хришћанство у ове крајеве између 40. и 60. године. Већ 301. године Јерменија постаје прва држава у историји која је хришћанство прогласила за званичну религију — након што је краљ Трдат III примио крштење од светог Григорија Просветитеља.
Јерменска апостолска црква више од 1.500 година постоји као самостална црква, одвојена од православне традиције, и управо је она постала један од главних темеља јерменског идентитета. До самосталног раздвајања је дошло 451. године, након неслагања на Халкидонском сабору. Поред тога, Јермени су вековима живели као хришћанска заједница окружена претежно муслиманским народима.
До XVI века делили су судбину већег дела Блиског истока и северне Африке под влашћу Османског царства. Као хришћанска мањина, често су били под сумњом, али и згодна мета за окривљавање. Због тога су крајем XIX и почетком XX века избили бројни погроми — 1890, 1893, 1895–1896. и 1909. године.
Позвао сам др Роналда Санија, емеритус професора политичких наука и историје на Универзитету у Чикагу и носиоца катедре „Алек Манукјан“ за модерну јерменску историју на Универзитету у Мичигену, у његовом дому у Мичигену, да бих разговарао с њим о почетку јерменског геноцида.
Сани, чија је књига “They Can Live in the Desert but Nowhere Else”: A History of the Armenian Genocide од стране многих историчара оцењена као једно од значајних дела у тој области, има и личну везу са том темом. Његова породица је побегла у Америку да би избегла масакре који су претходили геноциду — његовој пра-тетки су Турци пререзали грло.
Сани је изазвао негодовање и турских и јерменских националиста својим покушајем да страшне догађаје геноцида одвоји од политичке оданости и емоција. За преживеле и њихове потомке, сваки покушај објашњења зашто су Турци починили те злочине делује као релативизација, па чак и оправдавање онога што се догодило. За многе, једино објашњење јесте чиста злонамерност Турака. Јермени приче о геноциду доживљавају као свете. У Јерусалиму 2015. године наишао сам на лепо изрезбарени камени крст постављен у дворишту поред Јерменског манастира Светог Спаса. На њему није писало да је посвећен жртвама геноцида — већ је стајало: „У спомен на јерменске мученике 1915. године.“
Пролог геноциду: Злочин против човечности у освиту Првог светског рата
Суњи објашњава да су непосредно пре геноцида, током XIX века: „Јермени у царству су били релативно успешни. Различите муслиманске групе надметале су се са Јерменима око земље и ресурса, и сукоби су се развијали. Влада, уместо да штити своје јерменске грађане, на крају се удружила са Курдима у њиховом сузбијању Јермена. Јермени су почели да пружају отпор тој репресији. Нису били много моћни, али је то код власти изазвало велики страх. На крају су турске елите почеле да виде Јермене као „пету колону“. Сматрали су их странцима, иако су на тим просторима живели дуже од Турака.“
Како је Османско царство губило самопоуздање, већ је изгубило контролу над својим територијама у Европи и Северној Африци. Скупина војних официра позната као „Млади Турци“ свргнула је султана и успоставила Комитет јединства и напретка, који су после 1913. водила „Три паше“: Енвер, Талат и Џемал. Са нестабилном националистичком владом, растућом антијерменском реториком и спољном претњом Првог светског рата, Турска је била попут бурета барута. Једна варница била је довољна да покрене геноцид.
Та варница дошла је са Битком код Сарикамиша на Кавказу, која је трајала од 22. децембра 1914. до 17. јануара 1915. Руске снаге су готово уништиле турску војску, а панични турски војни званичници тврдили су да су руски Јермени ратовали против њих. Турски Јермени, тврдили су, не могу се поуздати да ће се борити за Османлије и вероватно планирају да искористе сукоб како би створили сопствену државу. Иако су на своју државу имали сва историјска права. Руководство „Младих Турака“ опрезно је пристало да издвоји јерменске војнике из главне војске, а до априла 1915. одлучено је да се јерменско цивилно становништво депортује из свих подручја близу ратних линија.
Војници Османске Треће армије били су прве жртве. Разоружани су, пребачени у радне батаљоне, а затим одвођени у групама од по стотину у напуштена места где су стрељани или убијани бајонетима. „Млади Турци“ су постајали све параноичнији, а свака непроверена гласина о наводном понашању Јермена — чак и када су се само бранили од насиља Турака и Курда — узимана је као доказ да се са њима мора обрачунати пре него што се турска територија сматра безбедном. Убрзо након пораза код Сарикамиша, амерички генерални конзул Џорџ Хортон известио је из Измира да се „безаконе турске банде појављују у све већем броју у области Смирне и шире владавину терора међу хришћанима свих народа“. Професор Суњи претпоставља да су посебни агенти које су послали „Млади Турци“ можда стајали иза тог насиља.
Наређења за депортацију и спонтани масакри одвијали су се истовремено. У Салмасу су сви хришћански мушкарци које су Османлије могли да пронађу били везани тако да им је глава провучена кроз пречке лестви и потом обезглављени. Османски државник Решит Акиф паша, који ће касније дати кључна сведочења о току геноцида, забележио је да је „наредба о депортацији дата отворено и званично од Министарства унутрашњих послова и прослеђена провинцијама. Али након те званичне наредбе, злокобна инструкција је кружила преко Централног комитета свим актерима да наоружане банде хитно доврше свој проклети задатак. Тиме су наоружане банде преузеле ствар у своје руке и варварски масакри су почели да се дешавају.“ На многим местима, ове наредбе су коришћене као оправдање за погроме, обрачуне и отворено етничко чишћење.
У Цариграду су гласине о масакрима стизале до јерменске елите. Јерменски патријарх Завен Тер Јегујан лобирао је код владе за заштиту и добијао уверавања, док су истовремено османски званичници који су се противили политици етничког чишћења били смењивани и замењивани онима спремним да убијају. Када је амерички амбасадор Хенри Моргентау протестовао Талат паши, био је одбијен. „Наша политика према Јерменима је потпуно утврђена и ништа је не може променити“, рекао је Талат. „Нећемо имати Јермене нигде у Анадолији. Могу да живе у пустињи, али нигде другде.“ Са војском неутралисаном, а масакрима и депортацијама у току, дошло је време за одсецање главе јерменског руководства једним ударцем.
На „Црну недељу“ 279 јерменских интелектуалаца — уредника, лекара, свештеника и политичара — били су затворени у Централном затвору и полицијској станици. Други талас повећао је број на скоро 600, а укупна хапшења су на крају достигла 2.345. Већина је депортована у логоре око Анкаре и убијена. Многи су прво паробродом пребачени преко Сарајбурну из Централног затвора до железничке станице Хајдарпаша, одакле су после десеточасовног чекања возом послати у смрт.
Железничка станица је данас ресторан — модерно место под именом Mythos. Када сам га пронашао са супругом касно увече, дочекао нас је бркати консијерж и увео за сто. После тога смо полако шетали кроз мрачну станицу, размишљајући о томе како су се ти очајни људи морали осећати. Било је сабласно и тихо, са зарђалим шинама које су нестајале у мраку. Сама станица била је прекривена огромним пластичним церадама због реконструкције и изгледала је као да је прекривена огромном врећом за тело.
Геноцид у 20. веку
Са онеспособљеним јерменским руководством у Цариграду, геноцид је почео у пуном замаху. Младотурци су своје поступке оправдавали тврдњом да је убијање Јермена војна нужност.Бруталност која је уследила — толика да је згрозила чак и њихове немачке савезнике и приморала Талат-пашу да нареди сахрањивање надутих лешева разбацаних по Анадолији — представљена је као тек несрећан излив претеране ревности. За Младотурке, то је било за жаљење, али неизбежно.
Уништење јерменског народа било је свирепо и систематско. Муслимани затечени како пружају уточиште Јерменима били су стрељани испред својих домова, који су потом паљени. Један муслимански вођа, Џевдет-бег, постао је познат као „Анђео уништења“ због масакра које је спроводио над Јерменима у источним провинцијама. Сведоци су извештавали о падинама прекривеним нагим, крвавим лешевима, са пререзаним гркљанима из којих се крв сливала низ бледа тела. Читавa села су збрисана док је Бег са својим људима напредовао ка Битлису. Мушкарци су погубљени, а жене даване као ратни плен локалним Курдима. Жене које су преживеле силовања, а нису хтеле да пређу у ислам, убијане су.
У Битлису, некадашњем средњовековном јерменском краљевству, 15.000 људи је масакрирано. Мушкарци су били оковани и вешани; њихова тела остављана су псима луталицама. На многим местима, Јермени су затварани у штале и живи спаљивани, док су жене примораване да служе као сексуалне робиње османским војницима све док не би подлегле насиљу или полно преносивим болестима. Сирочад која су бежала од убица ловљена су као зечеви и бацана у јаме или дављена у рекама поред којих су некада одрастала. На равницама Муша, некадашњем дому за 141.000 Јермена, мушко становништво је готово у потпуности истребљено.
У неким градовима Јермени су очајнички покушавали да избегну смрт доказујући своју лојалност. У црноморској луци Трабзон, упркос њиховим уверењима о верности, чамци пуни људи који су вриштали одвучени су на пучину и потопљени. Јерменска деца у градској болници Црвеног полумесеца била су отрована. Др Мехмед Ресин из Дијарбакира рекао је својим људима да је „дошло време да се Турска спасе од својих националних непријатеља, то јест хришћана. Морамо бити свесни да европске државе неће протестовати нити нас казнити, јер је Немачка на нашој страни и помаже нас и подржава.“ Немци су негодовали због убијања цивила, али су се слагали да Јермени представљају војну претњу. Одлучили су да не учине ништа.
Покољ у Дијарбакиру био је страховит. Јерменски прваци били су претучени на смрт, а британски вицеконзул — и сам Јерменин — известио је да су неки „потковани и приморани да трче као коњи… Друге су терали да стављају главе под велике пресе, па су им окретањем полуга лобање дробљене у комаде. Некима су одсецани делови тела или су им клештима чупани нокти… Други су живи oдерaни.“ Стотине новорођенчади бацане су са мостова. Епископ је поливен бензином и жив спаљен. Амерички мисионар др Флојд Смит пронашао га је како умире у мукама у градској болници.
Извештаји који су стизали на Запад изазвали су огорчење, па су Савезници 24. маја објавили документ у ком су жестоко осудили Турке за „злочине против човечности“ — први пут да је тај израз употребљен. Турске власти су игнорисале и осуде и упозорења о будућој одмазди. Између маја и новембра 1915. готово сви Јермени у источној Анадолији протерани су из својих домова: мушкарци су убијани, а жене и деца терани у исцрпљујућим колонама ка југоистоку, према логорима на подручју данашњег Дамаска и Ирака, распоређеним дуж Еуфрата све до сиријске пустиње. Званичници су то називали „чишћењем“ и „прочишћавањем“. У Анкари, недалеко од аеродрома на који сам слетео да започнем путовање кроз Турску, колоне Јермена су извођене из града и масакриране секирама.
Жене и деца били су изложени потпуној суровости. На многим местима деца су отимана од мајки и предавана турским и курдским сељацима ради присилног усвајања и преобраћења. (Због тога данас многи Турци имају јерменско порекло.) Силовања су била свеприсутна током сваког присилног марша — лепше жене и девојке бивале су „поштеђене“ само да би биле расподељене по селима, а један арапски официр је записао да међу бројним курдским војницима укљученим у те садистичке злочине „ниједан човек више не може да помисли на женско тело као на нешто привлачно, већ искључиво као на ужас“. Заповедници су својим људима давали одрешене руке, па су чак и деца силована — а затим убијана ако више нису могла да наставе марш.
У једном застрашујућем призору, војници су бацали децу са ивице кланца, а затим нападали жене — да би их неке од њих повукле са собом у провалију, одводећи своје мучитеље у смрт. Самоубиства су постајала све чешћа како су страхоте расле — на појединим местима девојке и жене су свлачене и разапињане или набијане на колац. Многе су одвођене у хареме турских вођа, док су жене и деца на пијацама робља у Дамаску излагани наги, при чему је трговина људима постала извор прихода за војнике. Несрећне удовице и сирочад убијених мушкараца преплавиле су „тржиште“ до те мере да је немачки конзул у Мосулу забележио да једна јерменска жена не вреди више од „5 пијастера“. Неки су из очаја прелазили у ислам, тражећи било какав излаз из безграничне суровости својих мучитеља.
Чак и када су колоне стизале у логоре, убијања нису престајала. Једна поворка од 18.000 људи имала је свега 150 преживелих након исцрпљујућег седамдесетодневног марша кроз сиријску пустињу. Труднице су се порађале успут и примораване да наставе даље. У једном логору, гомиле грања поливене керозином коришћене су да се живо спали 2.000 сирочади. У другом је 70.000 људи спаљено за само једну недељу. Неке су терали у пећине, где су потом паљене ватре, па су се људи гушили у диму. Злочини су били толико бројни и потресни да су уредници др Роналда Сунија тражили да се део сведочења изостави из његове књиге — било је једноставно превише зла да би читаоци могли да поднесу. А ипак, јерменски народ је био приморан да све то преживи.
Ни разарања Великог рата нису могла да прикрију размере турских злочина. New York Times је у августу 1915. извештавао о „плану да се истреби читав јерменски народ“. Касније те године, Енглеска, Француска и Русија упозориле су Турску да ће османску владу сматрати одговорном за оно што се дешава, али су убијања ипак настављена све до 1916, када су коначно престала. Убијено је више од 1,5 милиона људи.
У послератним годинама, нова турска власт била је толико обележена оним што се догодило да је била принуђена да оснује војне судове, пред којима су поједини лидери оптужени за ратне злочине. Талат, Џемал и Енвер осуђени су на смрт у одсуству. Постојао је став да неко мора да плати за почињено, како би Турска могла да крене даље. Велики рат је модерној Турској дао њен оснивачки мит — Галипоље — али је истовремено послужио и као танак параван за првобитни грех турске државе: геноцид.
Талат је пронађен у Берлину од стране јерменских преживелих и убијен 15. марта 1921. године, док је излазио из своје куће. Његов атентатор, Согомон Техлиријан, члан Јерменске револуционарне федерације, проглашен је невиним пред немачким судом, уз образложење да га је траума коју је преживео током геноцида довела до привремене неурачунљивости. Џемал је наредне године откривен од стране преживелих у Тбилисију, у Грузији, и такође убијен. Једино је Исмаил успео да избегне такву судбину, умревши касније те деценије у борбама против Црвене армије негде у централној Азији.
Одлучно порицана истина
Више од једног века касније, Турска и даље пориче да се геноцид догодио. Тај талас мучења и убистава, како тврде, био је тек низ несрећних „претеривања“ које су починили превише ревносни, али патриотски настројени Турци, суочени са стварном војном претњом.
Године 2021. Сједињене Америчке Државе су званично признале геноцид. Порицање геноцида кажњиво је законом у Француској, Швајцарској, Грчкој, Кипру и Словачкој. Само Турска и Азербејџан и даље одбијају да прихвате ту чињеницу, а Турска је 2017. забранила употребу израза „геноцид над Јерменима“. Курди су, с друге стране, признали своју улогу у геноциду и упутили извињење, што је довело до необичног савезништва: како је то формулисао Суни, Курди данас кажу да су Турци „Јермене појели за доручак, а сада Курде једу за ручак“.
Прва Република Јерменија основана је 1918. године након Бољшевичке револуције, а 1922. постала је једна од оснивачица Совјетског Савеза. Савремена Република Јерменија стекла је независност 1991. године, распадом СССР-а. Деценијама су преживели геноцида над Јерменима одржавали сећање на страдање свог народа у колективној свести јерменског друштва. Јерменија је, попут Израела, у многим аспектима држава настала из ватре разарања. Велики музеј посвећен геноциду отворен је 1967. године у јерменској престоници Јеревану, а светски лидери га редовно посећују на годишњицу Црвене недеље како би одали пошту жртвама.
У Турској је непосредно након догађаја из 1915. било покушаја да се обележе сећања на жртве. Године 1919. подигнут је споменик јерменском геноциду у Истанбулу, потресна скулптура људи који нестају у даљини, са мајком и дететом који у болу леже ничице на мермерном постољу. Споменик је био постављен на месту које је данас Гези парк, у близини трга Таксим. Током Турског националног покрета 1922. године, споменик је демонтиран и нестао под неразјашњеним околностима. Прошао сам поред замраченог простора оближњег Војног музеја и кроз ограду посматрао двориште препуно тенкова, авиона и статуа. Управо на том простору је последњи пут виђено постоље тог споменика пре неколико деценија. Вероватно је заувек изгубљен: Турска и даље води рат против сећања и историје, а њени лидери са турским народом ушли у нови век са теретом срамоте и непризнатог геноцида над Јерменима који као сенка прати будућност њихове државе.
Чак и само помињање јерменског геноцида у Турској може имати смртоносне последице. Дана 19. јануара 2007. године, турско-јерменски интелектуалац Хрант Динк, који је био кривично гоњен због јавног говора о јерменском геноциду, упуцан је три пута у главу из непосредне близине, док се враћао у редакцију листа Agos, где је радио. Касно те вечери, прошетао сам улицом где се некада налазила редакција, тражећи место на ком је пао. То је једна од најпрометнијих улица у Истанбулу, и гомиле људи су пролазиле поред мене док сам ишао. Да лицемерство и злочин Турака буде још већи, у ноћи његовог убиства, лажно потресени људи спавали су на улици на којој је убијен, а више од 100.000 људи присуствовало је његовој сахрани, марширајући кроз Истанбул уз повике лажне туге: „Сви смо ми Јермени!“ Хиљаде људи су стајале на прозорима и бацале цвеће на поворку испод, све да би направили што бољу варку о некаквом покајању за извршени геноцид.
Овде се требамо додатно сетити и само потврдити величину турског лицемерства и зверства. Иста та Турска која је дозволила себи такав зверски геноцид над Јерменима била је у стању да заједно са Немачком (која још увек не може и никад ни неће спрати љагу због сопствених зверстава и злочина против човечности у оба рата) гласа 2024. године у Генералној скупштини УН за резолуцију о лажном геноциду у Сребреници.
Људи попут др Роналда Сунија, чија је књига преведена на турски, упорно трагају за истином и представљају је онима који су сада спремни за помирење. Људи попут Хранта Динка били су спремни да умру како би истина била изречена. Тако се сећање и историја претварају у живу ствар, а душе 1,5 милиона убијених Јермена и даље прогањају Турке век касније. Мртви су одавно нестали — али Турска неће имати мира док не призна и не покаје се за зло које је починила.
