Послератно немачко образовање некада је представљало симбол интелектуалне строгости. Данас осећања надвладавају чињенице, идеологија замењује истраживање, а политичка подобност гуши критичко мишљење.
Немачки школски систем налази се у кризи, не само због опадања стандарда, већ и зато што се образовање систематски претвара у идеолошку индоктринацију. Многи родитељи осећају тај забрињавајући заокрет и, иако су отворени протести и даље ретки, незадовољство образовним системом расте.
Бројке говоре саме за себе. Осамдесетих и деведесетих година приватне школе у Немачкој сматране су лошијом опцијом за ученике који су имали потешкоће у школовању. Данас, међутим, оне представљају пожељну алтернативу све корумпиранијем систему. Око 12% школа у Немачкој сада је приватно, упркос високим школаринама, а листе чекања су дуге. Родитељи све више напуштају државни систем у који више немају поверења.
Овај егзодус из државног образовања поклапа се са алармантним падом резултата. Трећина немачких ученика сада не успева да достигне минималне стандарде основних вештина као што су читање и математика — што су образовни званичници описали као „забрињавајући развој ситуације“. Истовремено, поверење у способност политичара да реше ове проблеме пало је на историјски минимум, како показују анкете — и то с добрим разлогом.
Мултикултурални императив
Корени проблема сежу даље од очигледног изазова језичких баријера. Према студијама из 2024. године, више од 40% ученика сада има мигрантско порекло. Иако је масовна миграција несумњиво извршила притисак на систем, признавање те непријатне истине натерало би политичаре да се суоче са последицама сопствених одлука.
Још подмуклија је чињеница да су школе постале попришта културног инжењеринга. Избегличка криза из 2015. године убрзала је заокрет од традиционалног образовања ка „културном оснаживању“ и релативистичком начину размишљања. Студија из 2015, подржана од стране Комесара за миграције, критиковала је уџбенике јер „немачку перспективу подразумевају као норму“, постављајући питање: „Како уџбеници могу да промовишу инклузивни језик?“
Идеја асимилационог модела образовања, заснованог на уверењу да сви ученици — укључујући и оне мигрантског порекла — могу имати користи од либералног и тематски усмереног наставног програма, одбачена је као застарела и штетна. Штавише, немачка деца се сада уче да са подозрењем гледају на сопствену културу, док без преиспитивања прихватају помодне идеолошке циљеве.
Резултат те моралне конфузије видљив је свуда: готово све немачке школе истичу табле „Школе без расизма“. Да би добиле ту ознаку, 70% чланова школске заједнице мора да се обавеже на борбу против „свих облика дискриминације“ и да редовно организује „пројектне дане“ посвећене одобреним темама. Имплицитна порука гласи да су школе без такве изричите антирасистичке свести на корак од тога да постану жаришта дискриминације. Изгледа да више није довољно да школе једноставно не буду расистичке — оне сада прибегавају јефтиној, наметнутој антирасистичкој симболици. Док се образовни стандарди урушавају, показно моралисање цвета.
Идеолошка индоктринација у уџбеницима
Можда нигде идеолошка корупција није очигледнија него у климатском образовању. Недавна истрага листа Die Welt открила је да уџбеници често манипулишу научним чињеницама како би подржали одређени наратив. Према речима научног новинара Аксела Бојановског, главни циљ је да се код деце и младих усади страх од глобалног загревања. Неке школе користе апликацију „Проширене стварности“ коју је развио јавни сервис WDR, а која омогућава ученицима да у учионици доживе шумске пожаре и поплаве „готово као да се налазе усред њих“.
Илустрације у уџбеницима се рутински приказују на искривљен начин како би дочарале катастрофичне сценарије. Сајдлиц Географија 2 (Seydlitz Geographie 2), уџбеник географије за средње школе у издању Westermann-а, само је један од бројних примера. Он садржи графикон температуре који наводно приказује просечне глобалне температуре током последњих 12.000 година, при чему се данашња температура издваја за 0,4 степена — упркос неизвесности око тога да ли су садашње температуре уопште више од оних пре 6.000 година. Циљ оваквог застрашивања није подучавање науци, већ стварање послушних верника у одређени наратив.
Забрињавајуће је што и многи други савремени уџбеници откривају колико је образовање претворено у идеологију. Корнелсенов-ов Focus on Success (издање из 2023), намењен средњошколцима који уче енглески језик, посебно је упечатљив пример. Он чак уводи идеологију и у граматичке вежбе. Ученици уче структуре реченица кроз лекције о глобалном загревању, предностима Европске уније (укључујући аргументе против Брегзита) и политикама разноликости. Један задатак (стр. 85) тражи од ученика да одговоре на следећу измишљену објаву: „Недавно сам сазнао/сазнала да је моја мама (која је трансродна особа) заправо мој тата.“ Други задатак подразумева писање блог-поста о животу у малој заједници у коју је управо стигло десет избегличких породица. Од ученика се тражи да анализирају своја осећања поводом те ситуације и своје наде за будућност (стр. 101).
Ово суштински квари саму сврху образовања. Уместо да се деца уче вредностима и нормама кроз књижевност и критичку расправу, она се подстичу да се усредсреде на осећања и осетљивости. Школе су постале средства друштвеног инжењеринга, док су математика, књижевност и страни језици — некадашњи темељи образовања — потиснути у други план пред политичким порукама.
Родитељи узвраћају ударац
Иако већина родитеља препознаје овај забрињавајући заокрет, они и даље често оклевају да му се супротставе. За почетак, промене у образовању су често суптилне и тешко их је прецизно уочити. Родитељи такође страхују да би наставници и школске управе које подржавају ове идеолошке програме могли да их посматрају као проблематичне особе или као људе „на погрешној страни културног рата“, што би могло да утиче на однос према њиховој деци.
Естаблишмент користи ту родитељску рањивост, свестан да ће ретко ко ризиковати академску будућност сопственог детета због принципа. Тако се ствара застрашујући ефекат у којем они који су највише погођени — породице — остају практично ућуткани, док идеолошко преузимање система несметано напредује.
Ипак, успешан отпор је могућ. Пре десет година родитељи у Баден-Виртембергу мобилисали су се против екстремног програма сексуалног образовања чији је циљ био повећање толеранције према сексуалној разноликости. Нови програм садржавао је питања за децу основношколског узраста попут: „Да ли је могуће да је ваша хетеросексуалност само фаза коју ћете прерасти?“ Иако су делови левичарских медија покрет „Забринути родитељи“ клеветали као „заостале хомофобе“, тај покрет је за кратко време прикупио више од 200.000 потписа и приморао власт на измене програма.
Недавно су родитељи у Берлину успешно оспорили обавезну посету џамији током Рамазана. Један коментатор је приметио да се, док се хришћански празници игноришу, од ученика — укључујући и немухамеданце — очекује да учествују у мухамеданском прекиду поста. Сенат Берлина подржао је родитеље, потврдивши обавезу школа да остану неутралне. То представља помак у односу на 2019. годину, када је суд у Шлезвиг-Холштајну казнио родитеље са 50 евра јер су одбили сличан школски одлазак у џамију.
Ове победе показују да организован отпор родитеља може бити успешан. Остаје само нада да ће бити још оваквих протеста. Они су очајнички потребни како би се преокренуле деценије идеолошке корупције. Немачко образовање је сувише широко прешло границу између подучавања и индоктринације, замењујући интелектуални развој политичком послушношћу.
Улози не могу бити већи. Послератно немачко образовање некада је представљало симбол интелектуалне строгости. Данас се, међутим, деца уче да осећања стављају испред чињеница, идеологију испред истраживања, а политичку подобност испред критичког мишљења. Суочен са демократским притиском популизма, естаблишмент покушава да своје идеје наметне школској деци у нади да ће, обликујући политички поглед наредне генерације, поново учврстити контролу над друштвом.
То је нешто чему не би требало да се супротставе само родитељи, већ и сви који брину о образовању. Као што показују примери из Баден-Виртемберга и Берлина, само упоран и организован протест може натерати школе да се врате својој основној мисији — образовању умова, а не обликовању душа.
