Велики савремени православни теолог, који не само да је живео на Западу, него је
био и по националности Енглез, одрастао и школован у духу и вредностима западног
света, спознао је и заволео, током свог школовања, лепоту и истину православне вере и
свим срцем је постао истински молитвеник. Велики духовник, подвижник и молитвеник,
епископ Калистос је истовремено био и веома учен човек, обједињујући у себи све
елементе великих отаца Цркве, који су јој свим бићем припадали, живећи врлином и
подвизима у Цркви Христовој ишчекујући општи дан васкрсења. Као професор факултета
и подвижник молитвеник, епископ Калистос, нам, као савремени хришћанин и теолог,
оставља веома значајно поимање хришћанске вере у савременом свету. Он савешено добро
познавајући мисао савременог човека и природу цивилизације у којој живимо, а која није
наклоњена ни једној вери, а поготово не хришћанској, то савршено добро кроз лични опит
комбинује са разумевањем, Светог Предања Цркве у пуном смислу те речи. Те на
најпријемчивији начин са савременог човека тумачи најосетљивије и најтананије истине
Православне вере, њене догмате и Свето Писмо, њене Свете Тајне приближава овешталим
духовним чулима савременог човека и пружа му начин да поново овлада својим духом
идући путем православне духовности и подвига.
Из тог разлога, предлажемо читаоцима, само једно мало поглавље, под називом
Вера у Бога као Личност из његове књиге „Православни пут“. Епископ Калистос овде пут
користи у древном светоотачком смислу по коме је хришћанска вера, хришћанско сазнање
заправо један пут који нам је оставио Христос зарад нашег личног спасења, а смернице ка
том путу исцртали Свети Оци. Тај пут, пут сазнања, вере, пут Истине и Живота је једини
пут којим се улази у вечност. Али тај пут захтева и веру у Христа као Богочовека који је
дошао у свет да понесе грехе свих нас. Тај пут се увек изнова, сваком од нас понаособ
открива, те је свако од нас позван на лични подвиг откривања тајни тог пута. Па стога, ићи
тим Христовим путем, значи истовремено откривати Тајну Бога, али и тајну човека.
Откривати истину Онога који се не може открити, већ се само може волети и то једино и
искључиво као личност. Стога је Бог као тајна истовремено и Бог као личност. О чему
савременом читаоцу и говори епископ Калистос Вер у својој књизи. Управо то, на који
начин, можемо упознати Бога као личност, на који га начин можемо сазнати и у ком су
односу вера и сазнање, вера и наука, појашњава еп. Калистос на следећи начин:
„У Символу вере ми не кажемо: „Верујем да постоји Бог“. Ми кажемо: Ја „верујем
у једнога Бога“. Између верујем да и верујем у постоји битна разлика. Мени је могуће да
верујем да неко или нешто постоји, а да то уверење, ипак, нема никаквог практичног
утицаја на мој живот. Ја могу да отворим телефонски именик града Вигана, те да
прегледам имена записана на његовим страницама. И надаље, читајући, могу без устезања
да поверујем да неки (или чак већина) ових људи заправо постоје. Али, ја не познајем ни
једног од ових људи лично и никада нисам посетио Виган. Стога моје уверење да они
постоје за мене нема никаквог нарочитог значаја. Са друге стране, када многовољеном
пријатељу кажем: „Верујем у тебе“, ја чиним нешто далеко више од исказивања пуке вере
да он постоји. „Верујем у тебе“ значи: окрећем се теби, ослањам се на тебе, у тебе
полажем сво своје поверење и наду. И то је оно што казујемо Богу у Символу.
Вера у Бога, отуда, уопште није истоврсна са логичком извесношћу коју постижемо
у еуклидовској геометрији. Бог није закључак (у) процесу разумевања, нити, пак, решење математичком проблему. Веровати у Бога не значи прихватање могућности Његовог
постојања зато што нам то неки теоријски архумент „доказује“. То значи положити своје
поверење у Онога кога знамо и волимо. Вера није претпоставка да нешто може бити
истинито, него увереност да неко јесте тамо.
Пошто вера није логичка извесност, него личнос(т)ни однос, који је у свакоме од на
непотпуну, и кога ваља непрестано даље развијати, ни у ком случају није немогуће да
сапостоји са сумњом. Ово двоје се узајамно не искључују. Може бити да постоје они који,
захваљујући Божијој благодати, током целог живота задрже веру малог детета, што им,
пак, омогућава да безупитно прихвате све оно чему су поучени. Међутим, за већину оних
који данас живе на Западу то, напросто, није могуће. Ми морамо да усвојимо следећи
вапај: Верујем, Господе, помози моме неверју (Мк 9, 24). За многе од нас ово ће остати
стална молитва – све до самих двети смрти. Па ипак, сумња, сама по себи, не означава
недостатак вере. Она може да означава супротно – да је наша вера жива и растућа. Јер,
вера не подразумева уљуљканост, већ ризиковање; не затварање од непознатог, већ
одважно приступање како би се оно сусрело. На овом месту православни Хришћанин
слободно може да прихвати речи бискупа Џ. А. Т. Рибинсона: Чин вере јесте непрестани
дијалог са сумњом. Као што Томас Мертон ваљано истиче: Пре него што постане начело
извесности и спокоја, вера је начело пропитивања и борбе.
Вера, дакле, означава личнос(т)ни однос са Богом, и то однос који је, делимично,
непотпун и неутврђен, али ипак, ништа мање стваран. То значи да се Бог не спознаје као
теорија или апстрактно начело, већ као Личност. Познавати личност јесте нешто далеко
претежније од познавања чињеница о тој личности. Познавати личност, у суштини, значи
волети њега или њу. Не може да постоји истинска свест о другим личностима без узајамне
љубави. О онма које мрзимо не поседујемо никакво истинско знање. Ево, дакле, два
најмање варљива начина да говоримо о Богу који превазилази наше разумевање: Он је
личнос(т)ан и Он је љубав. То су у основи два истоветна начина да се искаже једна ствар.
Пут уласка у тајну Бога пролази кроз личнос(т)ну љубав. Као што казује „Облак
неспознања“: Он се свакако може волети, али не и мислити. Он се љубављу да ухватити
и задржати, али мишљењем никада“.
Као тајно указивање на ову личнос(т)ну љубав која влада између верујућег и
Субјекта његове вере, послужићемо се са три примера или говорне иконе. Прва потиче из
друговековног записа о мучеништву светог Поликарпа. Римски војници су управо
пристигли ради хапшења остарелог епископа Поликарпа, са намером да га одведу ономе
што ће, као што је сам знао, водити у његову смрт:
Када је чуо да су стигли, сишао је и сањима разговарао. Сви су били запањени
његвом старошћу, и чуђаху се зашто су власти толико заинтересоване да ухапсе једног
тако старог човека. Одмах је издао наређење да се пред њих изнесе јело и пиће, колико год
да им треба, премда је било касно. Само их је замолио да му оставе један сат како би се
неузнемирено помолио. Када су се сложили, он је устао и почео да се моли. Био је толико
испуњен благодаћу Божијом да током два часа није могао да задржи речи. Многе од њих,
док слушаху, обузе запрепашћење, и многи пожалише што су дошли да ухапсе тако светог
старца. Поименице се сећао свакога кога је икада сусрео, било веиког било малог,
познатог или незначајног, и свеколике католичанске Цркве широм света.
Његова љубав према Богу и целокупном човечанству у Богу је у толикој мери
свеобузимајућа, да у датом тренутку кризе он размишља само о другима, а не о иоаснисту
ои себе. Када је римски гувернатор затражио да се одрекне Христа и тако спасе свој живот, он је одговорио: Осамдесет и шест година сам био Његов слуга, и ништа нажао ми није
учинио. Како онда да хулим на мога Цара, који ме је спасао?
Затим ту је пример светог Симеона Новог Богослова, из 11. столећа, који описује
како му се Христос открио у светлосном виђењу:
Ти си ме обасјао блиставим сијањем и, чинило се, појавио у својој целости, док сам
целим бићем отворено Тебе сагледавао. И када сам изустио: „Господе, ко си“, изволео си
да по први пут проговориш са мноме одбеглим. Са каквом си нежношћу са мном говорио,
док сам стајао запрепашћен и дрхтећи, док сам у дамару у себи помислио изустивиши:
„Шта значи ова слава и заслепљујућа светлкост?“ „Ја сам Бог, – одговорио си, – који је
тебе ради постао Човек. Због тога што си ме тражио целим својим срцем, од сада
надаље бићеш мој брат, мој санаследник, и мој пријатељ“.
Најзад, ево молитве руског епископа седамнаестог века, светог Димитрија
Ростовског:
Дођи, Светлости моја, и провети моју таму.
Дођи, Животе мој, и оживи ме усмрћеног.
Дођи, Исцелитељу мој, и излечи ме изранављеног.
Дођи, божанске љубави Пламу, и сажежи трње мојих сагрешења.
Дођи, Царе мој, ступи на престо срца мога и њиме владај.
Јер, једино си Ти Цар мој и Господ мој.“
Из овог цитата епископа Калистоса Вера, видимо да православно предање Бога
првенствено види као Личност која се Открива људима из љубави. Дакле,
неспознатљивост, „неухватљивост“ Бога лежи у Његовој љубави, али и човековом
одговору на ту љубав. Дакле, зато је и однос са Богом однос човека са Личностима, са
Светом Тројцом. Јер да би Бог као Личност постојао, мора бити у Три Лица, о чему
сведочи „Символ вере“ којег исповедамо на крштењу. Односно, којег наш кум изговара у
имена нас на крштењу, чиме постаје сведок и залог наше вере.
Љубав и Личности Божије зато и јесу тајна над тајнама, неспознатљива и
неухватљива за људски разум и логику. То је надтајна за човека која се само у Господу
Христу може открити и у вери у Њега као Богочовека. То значи да наш одговор на
Христову љубав може бити само љубав, те тада и можемо упознати Бога у оној мери у
којој нам се Христос открива, а никако нашим мудровањем или људском логиком, која је
недовољна за сазнање.
