Преговори о наредном седмогодишњем буџету Европске комисије улазе у одлучујућу фазу. Уколико Урсула фон дер Лајен и њени савезници успеју да спроведу своје планове, Немачка ће поново преузети значајан део финансијског терета. Ипак, Немци су се до сада већ навикли на такву стварност.
Аутор: Томас Колбе
Широм света ниво јавног дуга приближава се опасним границама. Глобална економија се практично дави у дуговима, јер су укупне обавезе држава сада премашиле 95 одсто светског БДП-а. Стога је само питање времена када ће тржишта обвезница окончати ову дужничку журку, гурајући каматне стопе — а самим тим и трошкове отплате дугова — на нивое које владе више неће моћи да приуште. Такав обрачун био би само логична последица политичке неодговорности, презира према пореским обвезницима и мегаломаније политичке културе која наставља да шири државни апарат на све већој планини дугова.
Четвородеценијско раздобље раста тржишта државних обвезница, које је обележио стални пад приноса, завршило се пре отприлике четири године. Од тада каматне стопе расту, јер инвеститори постепено губе поверење и у политички правац западних влада и у непрестано ширење административне државе. Приближава се тренутак преокрета. Фискална штедња стоји пред вратима ере коју је обележила политичка раскошност.
За политичаре попут Урсуле фон дер Лајен, међутим, политика штедње значила би признање да су деценије ширења државе финансираног дугом довеле до ћорсокака. Мало шта је модерним политичким елитама страније од признавања неуспеха. То посебно важи за Брисел, где бирократски естаблишмент и идеолошки темељи европског пројекта и даље чврсто верују да граде наднационалну европску државу која се налази на „правој страни историје“.
Стога није изненађујуће што се мера штедње нигде не назире у Бриселу.
Уместо тога, у току су преговори о наредном седмогодишњем буџету Европске уније. Европска комисија је предложила финансијски оквир вредан приближно 2.000 милијарди евра. Очекује се да ће се финансирање војних издатака у вези са Украјином, опсежнијег европског наоружавања и огромног система субвенција на којем почива Зелени договор обезбедити повећаним доприносима држава чланица и новим заједничким задуживањем. На тај начин Брисел наставља да јача и своју политичку моћ и утицај над националним владама.
Немачка тренутно финансира отприлике четвртину буџета Европске уније. Према предложеном оквиру, немачки порески обвезници би током читавог буџетског периода на крају допринели са око 500 милијарди евра. Само прошле године Немачка је у буџет ЕУ уплатила приближно 30 милијарди евра, док јој се вратило око 13 милијарди евра, пре свега у виду пољопривредних субвенција и све ширег система субвенција који подржава европску зелену индустријску политику и интервенционистички економски модел.
Ипак, чак ни буџет од 2.000 милијарди евра — који већ представља искорак у сферу фискалне фантазије, имајући у виду озбиљну економску штету нанету годинама прекомерне европске регулације — изгледа више није довољан за Брисел. Сада су у току разговори о повећању буџета за додатних 200 милијарди евра.
На челу тог захтева, што није изненађујуће, налази се сама Европска комисија: незасита бирократија која упорно ради на успостављању сопствених независних извора прихода. Царински приходи, приходи од трговине емисионим дозволама, порези на пластику — машта Брисела, чини се, нема граница. Истовремено, директни финансијски захтеви према државама чланицама настављају да се готово аутоматски увећавају, док се све већи буџетски доприноси третирају као политичка рутина, упркос растућем конзервативном отпору широм Европе.
Уколико Комисија Урсуле фон дер Лајен успе да направи овај фискални искорак, годишњи допринос Немачке финансирању европског пројекта порастао би са садашњих приближно 30 милијарди евра на око 78,6 милијарди евра.
За пореске обвезнике последице су далекосежне. Потпуно нови ниво власти — са сопственом бирократијом и, све више, сопственим овлашћењима за опорезивање — постепено се поставио изнад постојећих националних институција. Од заједничког задуживања покренутог током пандемије и издавања огромне количине обвезница програма NextGenerationEU, Брисел се постепено претворио у независног зајмопримца на међународним тржиштима капитала.
Званично, немачка влада се и даље противи давању ширих овлашћења Европској комисији у области опорезивања и противи се драстичном повећању буџета ЕУ. Ипак, све указује на то да ће Берлин на крају пребацити фискални терет на сам Брисел, отварајући пут већем издавању заједничких обвезница — или неком сличном механизму — како би се финансирао растући централни апарат.
Почев од 2028. године започеће отплата дуга од 750 милијарди евра, насталог кроз програм NextGenerationEU. Те обавезе, распоређене током наредних година, на крају ће морати да буду враћене инвеститорима. Пошто та средства једноставно не постоје, европске престонице ће готово извесно доћи до истог закључка: рефинансирати обавезе непрекидним новим издавањем обвезница, чиме ће се практично сахранити оно што је преостало од првобитне забране Европске уније на заједничко државно задуживање.
У многим погледима, промена европске структуре финансирања личи на финансијску еволуцију ка европској супердржави. На крају, заједничка одговорност за дугове Брисела делује готово неизбежно. Политички и институционални пут назад углавном је већ нестао. За немачке пореске обвезнике ова стратегија се своди на то да посматрају још једну добро познату фискалну игру са пребацивањем терета.
Брисел ће готово сигурно наставити да ствара нове изворе прихода кроз царине, трговину емисионим дозволама, порезе на пластику и све друге додатне намете које креатори политика буду могли да осмисле. Преостали финансијски јаз неизбежно ће бити попуњен кроз еврообвезнице издате на тржиштима капитала.
Таква политика носи значајне ризике од инфлације, јер додатно државно задуживање повећава количину новца у оптицају и врши притисак на раст цена. Истовремено, државно задуживање све више потискује приватне инвестиције са кредитних тржишта, повећавајући трошкове финансирања за продуктивне компаније и истовремено јачајући улогу јавног сектора.
Последице су већ видљиве. Спирала европског опадања, коју карактерише пад благостања, убрзава се. То је трагичан процес економског пропадања — процес који ће, по свему судећи, све вероватније кулминирати великом кризом државног дуга.
***
Томас Колбе, рођен 1978. године у Нојсу, у Немачкој, дипломирани је економиста. Више од 25 година ради као новинар и медијски продуцент за клијенте из различитих привредних грана и пословних удружења. Као публициста, усредсређен је на економске процесе и геополитичка збивања посматра из перспективе тржишта капитала. Његови текстови заснивају се на филозофији која у средиште ставља појединца и његово право на самоопредељење.
