У данашњем политичком хаосу Србије, где се свака прилика користи за стицање јефтиних поена, најгори облик цинизма представља укључивање деце у политичке игре. Средњошколци, који су углавном малолетници, постају жртве систематске злоупотребе од стране опозиционих група и невладиних организација које их користе као штит за своје агенде. Јучерашња такозвана „комеморативна шетња“ под називом „Средњошколци памте – сви смо испод надстрешнице“, одржана 1. септембра 2025. године у више градова Србије, није била ништа друго до политичка лаж. Ова манифестација, представљена као сећање на жртве несреће у Новом Саду од пре 10 месеци, заправо је била оркестрирана кампања да се изманипулишу малолетни средњошколци и њихови родитељи, претварајући их у пијуне за дестабилизацију друштва и нападе на владу. Уместо достојанственог обележавања, ово је био још један покушај да се трагедија искористи за политичке циљеве, игноришући праве потребе деце и породица.
Позадина: Како се трагедија претвара у политичко оружје
Несрећа у Новом Саду 1. новембра 2024. године, када је пала надстрешница на Железничкој станици усмртивши 16 људи, била је страшна, али опозиција ју је одмах искористила за своје циљеве. Уместо да се фокусира на истрагу и подршку породицама, они су покренули кампању протеста, блокада и манипулација. Јучерашња шетња је била део те исте машинерије – најављена као комеморација, али са јасним политичким порукама. У Београду, шетња је почела у 18:30 са Савског трга, пролазећи Немањином улицом поред Министарства просвете, затим преко Славије и Улице Краља Милана, до зграде „Политике“ где су положене беле руже са порукама о „слободним медијима који умиру“, и на крају до Трга Републике. Ово није била само шетња – то је био протест са транспарентима, порукама против владе и позивима на оставке, што јасно показује да циљ није сећање, већ политика.Слични догађаји одржани су у више од 20 градова, укључујући Лесковац, Чачак, Ваљево, Нови Сад и Ниш. У Лесковцу, средњошколци су се окупили у дворишту Гимназије, одржали 16 минута ћутања, а затим шетали улицама. У Чачку, након ћутања испред Гимназије, придружили су се просветним радницима у шетњи. У Ваљеву, велики број грађана се окупио на позив средњошколаца, са порукама о правди, али опет са политичким паролама и ставовима. Ови скупови су били координисани преко друштвених мрежа и студентских група, где су организатори – често повезани са опозицијом – ширили лажне наративе да је влада крива за све, без икаквих доказа.
Ова „комеморација“ није случајна – она је део ширег плана који траје месецима. Од новембра 2024., опозиција је користила трагедију за блокаде факултета и школа, гурајући младе у центар пажње. Средњошколци су били мобилисани под изговором солидарности, али заправо да би се створила илузија масовног незадовољства. Јучерашња шетња је била врхунац: хиљаде деце су ходале улицама, носећи транспаренте, док су одрасли организатори стајали иза, користећи их као штит.
Механизми манипулације: Како се малолетници и родитељи доводе у заблуду
Злоупотреба средњошколаца није случајна – она је систематска и користи више тактика да се деца и родитељи увуку у политичку мрежу. Ево детаљног прегледа ових механизама, заснованих на јучерашњим догађајима:
- Лажно представљање као комеморација: Организатори су шетњу најавили као „комеморативну“, са слоганима попут „Средњошколци памте“, да би привукли децу која можда желе да покажу емпатију. Међутим, то је била лаж – шетња је укључивала политичке поруке, попут оптужби за корупцију у реконструкцији станице и позива на промене. У Београду, колона је прошла поред кључних институција попут Министарства просвете и Уставног суда, са заустављањима за поруке против владе. Ово није сећање – то је протест, а деца су била коришћена да дају легитимитет.
- Притисци на школе и децу: У многим градовима, средњошколци су били под притиском да учествују. У Ваљеву, на пример, окупљање је било са порукама о „притисцима на ученике“, али заправо су организатори ти који врше притисак, користећи вршњачке групе и друштвене мреже да стигматизују оне који не учествују. Родитељи су манипулисани лажним обећањима о безбедности – рекли су им да је реч о тихој шетњи са свећама, али у реалности, било је ризика од сукоба, као што се видело у ранијим протестима.
- Укључивање студената и грађана за масовност: Шетња није била само за средњошколце – студенти у блокади и грађани су се придружили, што је створило илузију широке подршке. У Београду, колона је била „река људи“, али предводили су је малолетници. Ово је класична тактика: користити децу да привуку медијску пажњу, док одрасли воде агенду. У Лесковцу, окупљање у Гимназији је било са студентима и грађанима, претварајући школско двориште у политичку арену.
- Коришћење симбола за емотивну манипулацију: Положање белих ружа испред „Политике“ са порукама о „слободним медијима“ је био јасан политички гест, а не комеморација. Децa су била натерана да носе транспаренте и ћуте 16 минута, што их емоционално исцрпљује и чини их лакшим метама за даљу индоктринацију. Родитељи, верујући да подржавају сећање, дозвољавају ово, не схватајући да њихова деца постају оруђе за нападе на институције.
- Координација преко друштвених мрежа и невладиних организација: Окупљања су најављена у преко 20 градова, са прецизним локацијама и временима – Београд 18:30 Савски трг, Лесковац Гимназија, итд. Ово показује организовану мрежу, где се деца регрутују онлајн, без родитељског надзора. Организатори користе лажне профиле и групе да шире дезинформације о влади, гурајући децу у политику уместо школе.
Детаљи јучерашње шетње: Доказ политичке лажи
Јучерашња манифестација, представљена као чиста комеморација жртвама несреће у Новом Саду, била је препуна контрадикција које јасно откривају њену праву природу – политичку лажу усмерену на манипулацију малолетника и њихових родитеља. Уместо тихог сећања на 16 настрадалих, шетња је постала платформа за антидржавне поруке, позиве на промене и оптужбе без доказа, где су средњошколци, често без пуног разумевања контекста, били стављени у први план као „штит“ за организаторе повезане са опозицијом. Овај догађај, одржан у више од 20 градова Србије, није донео правду жртвама, већ је само појачао поларизацију друштва, излажући децу ризицима и политичкој индоктринацији. Хајде да детаљно размотримо кључне аспекте по градовима, засновано на доступним извештајима и сликама са терена, које показују како је „сећање“ брзо прерасло у протест.
Београд: Од комеморације до масовног протеста са политичким порукама
У Београду, шетња је почела у 18:30 са Савског трга, испред старе Главне железничке станице, и кретала се рутом која је симболично прошла поред кључних институција: Министарства просвете, Студентског културног центра (СКЦ), Уставног суда, зграде РТС-а, па до Трга Републике. Ова рута није била случајна – свако заустављање је коришћено за политичке поруке, попут полагања белих ружа испред зграде „Политике“ са натписима о „слободним медијима који умиру“, што је директан напад на медијску слободу и институције. Колона је описана као на „река људи“, са наводно хиљадама учесника, али предводили су је управо малолетни средњошколци, носећи транспаренте са слоганима попут „Сви смо испод надстрешнице“ и „Руке су вам крваве“. На Тргу Републике, где се шетња завршила, средњошколци су прочитали поруку: „Ако се сада не тргнемо, нација ће бити завијена у црно“, што није емотивно сећање, већ јасна политичка претња и позив на дестабилизацију.
Контрадикција је очигледна: иако је најављено да ће шетња бити тиха и без пиштаљки или транспарената, на терену су се појавиле пиштаљке, бакље и политички симболи, што најјасније показује да је реч о обичној политичкој лажи и манипулацији малолетника. Деца су ходала сатима, изложена потенцијалним ризицима од масовног политичког окупљања које је лако могло да пређе у насиље, само да би организатори добили слике за медије и друштвене мреже. Родитељи, мислећи да подржавају сећање, нису били свесни да њихова деца постају део ширег протесног покрета, укључујући студенте у блокади и грађане са антисрпским опозиционим ставовима којима је уништавање српског националног бића за рачун странаца једини политички циљ. Тако да ово окупљање није било никаква комеморација, већ класична манипулација где се траума користи за стицање политичких поена, без икаквог напретка ка правди за жртве.
Нови Сад: Емоционални центар, али са политичким заокретом
Као место саме трагедије, Нови Сад је био фокус шетње, где су се средњошколци, студенти и грађани окупили у тихој шетњи, али са елементима који су брзо прешли у протест. Окуплјање је почело ћутањем од 16 минута у знак сећања на жртве, али се наставило са транспарентима и пиштаљкама, упркос најавама да се „оставе код куће“. Видео снимци показују колону која се креће улицама, са порукама попут „Нови Сад памти“ и оптужбама за корупцију у реконструкцији станице. Ово је директна контрадикција са наводним циљем – уместо фокуса на жртвама, шетња је постала део ширег окупљања где су малолетници били у првом реду, изложени емоционалном притиску и манипулационом злоупотребом и злостављањем.
Манипулација је посебно видљива у укључивању деце: родитељи су дозволили учешће деце верујући да је реч о солидарности, али деца су завршила у политичком контексту, са ризиком од стигматизације или чак сукоба. Ово није довело до правде – десет месеци касније, истрага још траје, а шетња је само појачала тензије, користећи трауму за политичке циљеве.
Други градови: Координисана акција са локалним политичким акцентом
Шетња се проширила на градове попут Лесковца, Чачка, Ваљева, Горњег Милановца, Ниша и Колубаре, показујући организовану мрежу преко друштвених мрежа. У Лесковцу, окупљање је било у дворишту Гимназије, са 16 минута ћутања, али се наставило шетњом улицама са порукама о жртвама и политичким захтевима за оставкама. У Чачку, средњошколци су се придружили просветним радницима, претварајући школско двориште у политичку арену. У Ваљеву, велики број грађана се окупио на позив средњошколаца, са транспарентима о наводним „притисцима на ученике“, али заправо питање о каквим се то притисцима ради и ко то врши наводни притисак на средњошколце. Да ли је ту реч о томе што их држава притиска да се баве својим школом? У чему се састоји притисак? Да ли у томе што им се каже да средња школа није обавезна, па би им било боље да седе и уче, или у томе што их школа као таква тера и да нешто науче у животу?
У Горњем Милановцу, шетња је укључивала поруке „Не градимо покрет против, већ покрет за живот и заједницу“, што звучи позитивно, али је заправо маскирани позив на политичке промене. У Колубари и Нишу, слични сценарији: ћутање праћено шетњом са симболима који прелазе у оптужбе за корупцију и неодговорност власти. Свугде су малолетници били у центру протеста, носећи свеће и транспаренте са политичким порукама, уз то изложени ризицима да окупљања буду од стране других учесника намерно злоупотребљена и претворена у отворено насиље према полицији. Координација преко Инстаграма и X-а показује да је ово била планирана и унапред осмишљена кампања – деца су регрутована и злоупотребљена онлајн, често без родитељског увида.
Последице и доказ лажи: Од сећања до поларизације
Шетња од 1. септембра 2025. године, која је представљена као некакав комеморативни скуп, је једна велика лаж и блокадерска превара, јер није довела до икакве правде за жртве трагедије у Новом Саду, већ је само послужила да се створи илузија масовног отпора, при чему су малолетни средњошколци били главни актери, злоупотребљени и гурнути у политичку арену без свести о ризицима. Организатори, често повезани са опозиционим групама и невладиним организацијама, представили су догађај као чисту комеморацију, али детаљи показују да је то била маскирана политичка акција: рута шетње у Београду је укључивала пролазак поред Министарства просвете, Студентског културног центра, Уставног суда и зграде РТС-а, са заустављањима за симболичне гестове попут полагања белих ружа испред зграде „Политике“ уз поруке о „слободним медијима који умиру“ – што је директан политички напад на институције, а не сећање на жртве. Ова рута није била случајна; она је била осмишљена да симболизује критику власти, претварајући децу у пијуне за оптужбе за корупцију и неодговорност, без икаквих нових доказа или правних исхода.
Политичке поруке, бакље, пиштаљке и оптужбе доминирале су над сећањем, претварајући наводну комеморацију у још један протестни скуп, излажући децу стресу и потенцијалним опасностима. У Београду, колона је кренула са Савског трга у 18:30, а видео снимци показују хиљаде људи, укључујући малолетнике у првим редовима, који носе транспаренте са слоганима попут „Сви смо испод надстрешнице“ и „Руке су вам крваве“, док се са разгласа пуштају говори са именима погинулих, али и позивима на одговорност власти. Упркос најавама да ће шетња бити тиха и без политичких симбола, на терену су се појавиле пиштаљке, бакље и транспаренти са експлицитним оптужбама, што је повећало ризик од сукоба – посебно за малолетнике који су ходали сатима изложени потенцијалним повредама или полицијским интервенцијама. У Новом Саду, шетња је почела ћутањем од 16 минута, али се брзо претворила у демонстрације са пиштаљкама и порукама о корупцији, игноришући чињеницу да је то требало да буде само сећање. Ово излагање деце емоционалном притиску – где су били приморани да ћуте 16 минута и носе симболе – доводи до психолошког стреса, анксиозности и траума, јер су малолетници од 15 до 18 година гурнути у центар политичке борбе без адекватне заштите. Критичари су истакли да је ово „чисти доказ немоћи и инструментализације деце“, где се малолетни гимназијалци гурају у протесте да би се створила слика „младости и енергије“, али заправо ради се о злоупотреби деце у политичке сврхе и њиховом злостављању.
Део јавности и родитељи су преварени, мислећи да је реч о безазленој активности сећања на жртве, док су деца постала оруђе за стварање илузије масовне подршке опозиционим антисрпским агендама. Организатори су преко друштвених мрежа, попут Инстаграма и X-а, најављивали шетњу као „комеморативну“ са окупљањима у двориштима школа или на трговима, позивајући све на учешће под слоганом „Средњошколци памте“, али без упозорења о политичкој димензији скупова са позивима на оставке и промену власти. На тај начин, наводна комемеморација, па и само сећање на жртве служе искључиво за политизацију трагедије. На пример, у Београду, колоне из Земуна, Новог Београда, Звездаре, Вождовца и Дорћола кренуле су ка центру, са малолетницима на челу, стварајући лажуну слику „реке људи“ за медије, али излажући децу потенцијалним сукобима са полицијом. У другим градовима попут Лесковца, Чачка и Ваљева, окуплјања у двориштима гимназија су укључивала ћутање и шетње са порукама о „притисцима на ученике“, али заправо су организатори вршили притисак на децу да учествују, користећи вршњачке групе да стигматизују оне који одбију да учествују у обојеној револуцији. Ово је довело до ситуација где су родитељи касније изражавали кривицу, схватајући да су њихова деца коришћена за стварање слике масовног незадовољства, без реалног утицаја на правду.
Ово није само злоупотреба – то је опасна игра са будућношћу младих, где се трагедија користи за политичке циљеве, без реалног напретка ка одговорности. На дан шетње, у Београду, колона је завршила на Тргу Републике са поруком средњошколаца: „Ако се сада не трнемо, нација ће бити завијена у црно“, што је јасна политичка претња, а не сећање. У Новом Саду, шетња је укључивала окупљање у кампусу од 19 часова, са малолетницима на челу, али је брзо ескалирала у тензије са полицијом, где су антисрпски опозициони медији и друштвене мреже приказали да је полиција наводно, изненадно и без икаквог повода „напала мирне људе и децу“, извлачећи пендреке и тукући учеснике, укључујући малолетнике. Ово је директан доказ ризика: деца су изложена физичком насиљу, хапшењима и понижењу, као што се догодило са двојицом малолетника који су приведени, што је удар на целокупну просвету и право деце на слободно образовање без страха. Последице за младе су дугорочне: смањена мотивација за школовање због политичке трауме, психолошки ефекти попут депресије од излагања насиљу, и подела у друштву где се деца деле на „подржаваоце“ и „противнике“. Критичари су истакли да је „злоупотреба деце у политичке сврхе кривично дело“, а да је гурање малолетника у протесте „највећи блам“ и „веома ниско и без части“, што ће се обити о главу целог друштва.
Због обојене револуције и блокадерских екстремиста друштво трпи економске штете од парализованог саобраћаја у Београду и другим градовима, ерозију поверења у институције, и појачану поларизацију где се сваки догађај попут овог претвара у политичко бојиште, без фокуса на превенцији. Са друге стране, ако се манипулација деце у политичке сврхе настави и власт не у пуној снази не стане на пут злоупотребама, последице ће бити још теже, са потенцијалним порастом насиља и трајним оштећењем менталног здравља младих генерација, док ће се свака друга трагедија (иако их не желимо, трагедије и несрећни случајеви су ипак неизбежни) користити само за стицање јефтиних политичких поена. Наравно, последице које настају из оваквих злоупотреба су несагледиве по саме темеље друштва.
